Goca je ušla u kupatilo kao što se ulazi u život koji više nije tvoj – ni tvoj po zasluzi, ni po grešci, već samo zato što si ostao živ duže nego što je bilo planirano, i sada čekaš da neko pozvoni, da nešto pukne, da se neko seti da ti kaže: „Hajde, sad je tvoj red.“ U stvari, Goca nije očekivala ništa osim da joj se konačno malo zategne koža ispod očiju jer je, kako je govorila, od silnog gledanja u prošlost stvorila podočnjake koji liče na senku od bombardovanja.
Tatjana, njena ćerka, hibrid između Instagram influencerke, lažne veganke i žene koja misli da je Berlin bliže svesti nego detinjstvo u Kaluđerici, ostavila je neseser pun nekih čuda koje je, po sopstvenim rečima, donela iz „subverzivnog bioduhovnog centra“ u Hamburgu, gde se – umesto u tanjir – gleda u treće oko dok jedeš leblebije i šapućeš mantru „Ja sam Sunce, ja sam seme, ja sam Amazonova reklama“.
U tom neseseru, među lažnim trepavicama, polomljenim kristalom koji „vibrira na frekvenciji ženskog gneva“ i čačkalicom od bambusa na kojoj je rukom pisalo „ne diraj ovu čačkalicu, ona čuva tvoju karmu“, nalazila se i mala staklena bočica, bez etikete, sa gustom tečnošću koja je mirisala kao spoj svežeg mentola, žvakaće gume i nečeg što nije sa ovog sveta – kao da je u pitanju bio parfem za anđele koji su pali s motkom u leđa.
Goca, naravno, nije razmišljala mnogo. Utrljala je tri kapi oko očiju, dve na čelo, jednu ispod brade – jer „što da ne“ – i u tom trenutku počela je tišina. Onaj tip tišine koji ne nastaje zato što je sve mirno, već zato što si upravo izašao iz stvarnosti, kao iz saune, i sad si negde između pameti i poezije, bez peškira, ali sa kompleksom božanstva.
U prvom talasu, ogledalo se nasmejalo. Ne ona vrsta smeha kad neko uoči šalu – već kada te život pogleda kao da zna da si gotov, ali ti još ne znaš. Goca je videla svoje lice kako se topi u ljuskice, pa u glinu, pa u crtež iz osnovne škole. Nos joj je počeo da pulsira kao semafor. Desno uvo joj je šaptalo viceve koje je čula kad je imala osam godina, ali sad su bili duboki, egzistencijalni, kao da joj neko tumači Kanta preko Konstrakte.
Onda su se stvari stvarno razvele od logike.
Ušla je u kuhinju koja se pretvorila u obalu, pločice su bile mokri pesak, frižider je zviždao kao galeb, a sudopera je plakala što ju je napustio čajnik. Na podu su plivale konzerve paštete koje su pevale “Ne kuni me majko stara“ dok je Goca, gola do pola, pokušavala da ih ubedi da ne idu za svetlom, jer to je zamka, to je zamka, to je...
U kadi, koja više nije bila kada, već akvarijum iz njene mladosti, sa sve onom plastičnom palmom i napuklim staklom, Goca se smestila kao što se riba smesti u svoju poslednju večeru – sa odobravanjem i pomirenjem. Cediljku za testeninu stavila je na glavu kao krunu. U jednoj ruci držala je kašiku, u drugoj daljinski. Pokušavala je da pojača sopstvenu dušu.
Komšinica sa sprata niže, ona što stalno kuka da joj psiha curi kao bojler, čula je buku i pozvala policiju. Kad su došli, zatekli su Gocu kako gura jaje u utičnicu i šapuće: „Pazi da ga ne prekuvaš, beba oseća napon.“ Na licu joj osmeh kao kod žene koja zna da je sve izgubila, ali sad joj to više nije važno jer joj se u desnoj dojci javlja Mesec lično i priča joj mitove iz prošlog života.
Ćerka se pojavila tek kasnije, kad je Goca već ležala u hitnoj, prekrivena ćebetom i spojena na infuziju koja joj se činila kao svetlo u tunelu, ali bez tunele, bez potrebe za spasom. Tatjana je dreknula:
– „Mama! Pa to je bilo čisto ulje LSD-a! Pa to ne mažeš, to piješ kap po kap dok slušaš Radiohead!“
Goca se nasmešila. Pogledala je ćerku kao što pogledaju ljudi koji znaju da nikad više neće biti isti.
– „Ti si htela da otvoriš um. Ja sam otvorila podrum. I našla sebe, skuvanu, ali živu.“
Od tada, Goca ne koristi šminku. Ne ide na pijacu. Ne razgovara sa stvarima, osim kad joj one prve progovore. I kad uveče pusti vodu da napuni kadu, doda i malo bibera, čisto da bude ukusnije ako se opet pretvori u čorbu.
Kaže: „Koža mi nikad nije bila zategnutija, a realnost – nikad labavija.“
I ako je vidiš kako ti maše sa prozora, nemoj se truditi da je pitaš kako je – samo uzmi kašiku.
Možda si ti sledeći sastojak.
Ljudi danas, kad vide nekog ko je iskočio iz koloseka, odmah traže da ga vrate – kao da su ti koloseci vodili ka slobodi, a ne ka istom peronu svakodnevnog preživljavanja. Gocu nisu mogli da razumeju jer nije poludela – samo je prestala da glumi normalnost. Jer šta je ta realnost koju svi grčevito čuvamo? Nema garanciju, nije sterilna, nije ni logična. Samo je tiha kao krpelj na koži – navikneš se da je tu pa se bojiš da je odlepiš.
I zato ljudi danas, zatrpani rokovima, aplikacijama za disanje, lažnim osmesima i još lažnijim moralima, dobiju napad panike kad im se malo pomeri tlo pod nogama. A možda je baš to pomeranje šansa da prvi put zaista zakorače.
Jer realnost je krhka kao život, i nije stvorena da se u nju ukopaš – nego da je ponekad pustiš, pustiš kao zmaja na vetru i vidiš gde ćeš završiti. U ribi, u čorbi, u ogledalu koje ti namiguje dok toneš u kadu svojih zabluda.
Nije smak sveta kad pukneš. Smak je kad ne pukneš nikad...
