"Ko te ima, taj te nema."
To znači da kad te neko „ima“ u realnom životu – često izgubi ono što je bilo najvrednije: iluziju, čežnju, idealizaciju. Posedovanje donosi svakodnevicu, a svakodnevica troši čudo. Ljubav koju posedujemo lako zamenimo rutinom, sumnjom, nesigurnošću – pa te više zapravo i „nema“.
"Ko te nema, taj te sanja."
Onaj koji te je izgubio ili te nikad nije imao – nosi te kao ideju, kao želju, kao večni nedostatak. A želja je uvek življa od posedovanja. Čežnja hrani dušu više nego sigurnost. San je savršeni prostor – ne traži tvoju saglasnost.
"Ko te sanja, taj te ljubi, a ti o tom pojma nemaš."
Ljubav je onda jednostrana, možda najčistija, jer je bezuslovna, ali i najtragičnija – jer si ti slepa za nju. Nisi dostupna tom snu, a on te ljubi nežnije od stvarnosti.
Dakle – odgovor?
Jednačina nema rešenje.
Ne zato što je nelogična, već zato što je večna.
Zato što je ljubav – u svojoj najčistijoj formi – uvek malo neostvarena, malo tajna, malo pogrešna, malo zakašnela.
Onaj ko te ima, ne zna uvek šta ima.
Onaj ko te nema, zna – i baš zato te nikad ne zaboravlja.
To nije matematička jednačina.
To je ontološki paradoks ljubavi.
I to je ono što nas održava – večna napetost između stvarnog i sanjanog.
Zato – niko nije rešio.
I niko neće.
Jer samo nerešiva ljubav ostaje večno živa.
Ko te ima, taj te cima…
„Kad ljubav ne možeš rešiti srcem – pokušaj kredom.
Ja pokuš'o. Sad gledam ovu tablu i sve mi izgleda kao ljubavni derivat bez definicije.
A rezultat? Negde između ∞ i WTF.“
