Вучићева диктатура у Србији улази у своју крајњу фазу. Сваког дана све је очигледније да институције више не постоје, да закони важе само за немоћне, а да се државни апарат претворио у оружје једне партије и једног човека. Полиција је изгубила обележја јавне службе и постала приватна војска власти. Уместо да брани грађане и институције, брани партијске штабове и интересе уских кругова. Сведочанства обичних људи потврђују да насилници у униформама све чешће делују као паравојне формације, а не као органи реда. То је знак да систем пуца и да је режим ушао у своју најопаснију, завршну етапу.
Исповест са улице
„Било је много повређених. Е, таква сам по целом телу. Да не сликам све расекотине, подеротине, хематоме…“
Била сам прво на Булевару Ослобођења, испред БИА, после демолирања СНС просторија. Прво на Булевару, после у Стражиловској, а онда смо кренули у Косовску. Међутим, ја сам се повукла на плато испред пијаце, код споменика, да се тамо нађем са сином.
„Када су бацили сузавац и почели да бију народ, ја сам легла на бетон док су ми пружали прву помоћ, док није стигао санитет. Мој син није хтео да ме остави саму. Кренули су на нас пендрецима док су ми указивали помоћ.“
Одбранили су нас редари у црвеном. Рекли су да и мом сину није добро, па су почели тамо да га прскају, као да му је лоше, не би ли га спасили батина. Свака им част.
„Полиција није бранила БИА, није бранила ниједну институцију. Бранили су само просторије секте СНС. Тај бес у њиховим очима леди крв у жилама. То нису били прави полицајци. То су Вучићеви батинаши.“
Препознала сам људе међу њима. Он је ангажовао затворенике, стојим иза својих речи, главом и брадом. За који дан улазе у униформу.
„Ја не знам ко сам. Верујем у своје идеале. Можда грешим – видећемо. Али знам ко нисам. Ту сам да упрем прстом у оно што нисам и никад нећу бити, у оно што никад не смем постати.“
Ово сведочанство није само прича једне жене. Оно је огледало система који је престао да штити грађане и почео да брани партијске штабове. У тренутку када полиција делује као безимена батинашка група, а редари у црвеном постају они који бране грађане, знамо да је држава престала да испуњава своју основну функцију.
Такве сцене нису само упозорење – оне су доказ да друштво улази у фазу опасне нестабилности. Историја нас учи да када се легитимне институције повуку, на њихово место ступају страх и насиље.
Закључак
„Народ постаје непријатељ сопствене државе, а држава оружје једне партије.“
Сведочење Наташе Петровић није усамљено. То је глас хиљада људи који осећају исто – да живе у земљи где је народ непријатељ државе, а држава постала приватна прћија једне партије. То је знак да смо на ивици. Оно што куца на врата није само нови протест, већ нешто много опасније – сукоб у којем свако од нас мора одлучити на којој страни историје стоји.
