Prvi plač kojem sam se radovao

Sreda, 20. avgust 2003. godine. Običan radni dan, sve dok nije zazvonio telefon. Na liniji moja žena. Glas se normalno čuo, ali ja, obuzet bunilom i strepnjom, nisam razumeo ni reč. Samo slutnja — nešto veliko dolazi.

Lekari su rekli 23. avgust, i ni ona, iako akušerka, nije poverovala da kontrakcije znače početak. Ali život ne mari za kalendare. On dolazi kad poželi, bez pitanja i bez najave.

Žene iz firme rekle su mi: „Šta sediš, vozi kući!“ Seo sam na bicikl i pojurio, ne sećajući se puta, samo želje da stignem. I odjednom — već u kolima: brat, majka, ona i ja. Držala me za ruku i šapnula: „Samo što nije.“ Brat dodaje gas, majka smireno kaže da porođaji traju ceo dan. Ali ovo dete nije htelo da čeka — rešilo je da dođe odmah.

U tom vrtlogu života, rekao sam bratu da ću se ošišati. I zaista, stigao sam kod rođaka. A tamo prizor kao iz komedije — dvojica frizera, obojica me šišaju istovremeno, kao da mi skraćuju prošlost, dok me budućnost već čupa za rukav. Nisam planirao ni cigaretu, a tog dana popušio sam tri-četiri kutije. Dim je bio gorak, ali strah je bio gorči.

Telefon opet zvoni. Nepoznat broj. Ona nešto govori, a ja — opet ništa ne čujem. Samo sopstveni puls. Vratio sam poziv, javila se sestra, pa mi predala ženu. „Sve je u redu. Ćerka je.“

Ćerka. Sve astrološke prognoze govorile su o sinu. Muško ime nismo ni imali. Samo jedno žensko. Samo jedno ime — Tajna. I baš ona je rešila da prva dođe.

Video sam je na tren, dok su je vodili liftom. Malo, smežurano, iskeženo biće, umotano u pelene. U prvi mah sam se uplašio, prokleo Boga i sebe — pitao sam se šta sam doneo na svet. A onda — slavlje. Društvo, muzika, piće, gandža. Svi se raduju. A ja, odsutan. Nisam mogao ni da jedem, ni da pijem. Samo sam buljio u ekran stare Nokie i čekao poruku.

Stigla je posle ponoći: „Jela je. Kakila. Zdrava je.“ U tom trenutku pao je kamen sa srca. Taj SMS promenio je sve: strah je postao ljubav, agonija olakšanje, tama se raspršila u svetlost.

Zaspao sam na podu taštine sobe, a probudio me njen glas: „Bobane, zvoni ti ono čudo.“ Javio sam se i tražio da mi kaže sve, jer dete više nije bilo samo misao — bilo je tu, na svetu.

I tada sam spoznao ono što se ne uči ni u knjigama, ni od starijih: čovek može da glumi snagu, da nosi maske i prkosno ćuti, ali pred plačem svog deteta postaje ono što jeste — gol, ranjiv i osetljiv kao srce u grudima. Ja, koji sam vešto skrivao svoju mekoću, te večeri sam se slomio i ponovo rodio, zajedno s njom.

Prvo dete se uvek voli najviše, jer prvi plač je uvek najglasniji. To je plač koji ti razvali zidove i otvori srce, plač kojem se zauvek raduješ, čak i kad ga se sećaš sa knedlom u grlu.

Tajna je bila moj prvi plač. I prva tajna života koju sam stvarno razumeo…