U tišini jutra, onoj što se pravi da je meka,
misli mi izrone ko ribe iz mulja — tihe, a teške.
Iz prve svetlosti rodi se stih koji ne traži da bude lep,
nego da prizna da duša puca tiho, na sitno.
Kroz prozor ušunja se dah dana što tek uči da diše.
Nema plana, nema obećanja — samo senka što se pomera.
Reči se sklapaju, sudaraju, beže jedna od druge,
a srce poskoči kao da ga neko zaboravio otkucati pa se setio.
Nek pesma bude trag, ali ne onaj što vodi nekud —
nego onaj što ostane kad sve drugo ode.
Mali plamen što uporno gori, jer nikom ništa ne duguje.
Toplina što liči na svilu, ali grebe po ivicama sećanja.
Sunce se rađa sporo, kao čovek posle teške noći,
i baca svetlost koja više skriva nego što otkriva.
Reč se budi nevoljno, tiho,
kap što pada u ponor od stihova, praveći krug koji se širi i nestaje.
Vetar odnosi misao koja tek nastala već hoće da pobegne,
nosi je preko polja, kroz senke što znaju više nego ljudi.
Nemir se smiruje samo zato što je umoran,
a pesma raste — ne zato što je lepa, nego zato što mora.
Nek svaki stih bude mrva svetlosti
koju smo izgubili negde između juče i onog što se neće desiti.
Nek reči plešu, mekano, kao da sve razumeju,
da srce ima šta da čita dok se pretvara da diše ravno.
