Otac Trodonije, služitelj Tripa i pastir Spoznaje, bio je neobičan i bez kadionice, ali otkako je u mirisni tamjan dodao mrvicu hašiša ili kako je voleo da kaže, „rajskog bilja sa sinajske obale“ službe više nisu bile tihe, mračne liturgije nego putovanja. Ne pokornička, ne pokajnička, nego radoznala putovanja vernika kroz svetlost, dim i melodiju, kao da je neko otvorio prozor u prostoriju u kojoj se vekovima nije provetravalo.
Svakog ponedeljka, kad su zvona zvonila za jutrenje i kad je grad još bio mamuran od nedelje, Trodonije bi dolazio u crkvu ogrnut svojim tamnim monaškim ogrtačem, noseći sa sobom miris sandalovine i još nečega što bi čak i najstarije monahinje podsetilo na mladost i greh. Kadionica mu je klatila kao džez solo – ne po pravilima, ali s dušom. Nije to bio dim koji guši, nego dim koji pita: „A šta ako život nije samo kazna, nego i šala koju još nismo razumeli?“
„Trodonije, jel to dimiš tamjan ili nešto drugo?“ upitala bi ga majka Feofilija, mršava i krhka, ali sa nosom dresiranog goniča i pogledom žene koja je videla više sahrana nego venčanja.
„Tamjan, majko Feofilija. Samo, možda s primjesama rajskog bilja,“ odgovorio bi Trodonije s osmehom koji mu je stalno visio na licu kao sveće u staklenim lampama.
„Grešiš, oče.“
„Svi grešimo, majko. Ja bar grešim veselo.“
Taj ponedeljak je bio poseban. Nebo je bilo čudno čisto, kao oprano kišom koja nije pala, a u dvorište crkve, među kokoške, senke borova i kamene stubove, kročio je sam patrijarh Profiteronije, čovek čija je brada ličila na oruđe za čišćenje štale, a pogled mu je cepao ikone kao sekira suvu bukvu. Došao je „iznenada“, ali su svi znali tri dana unapred – samo Trodonije nije znao, jer je tih dana razgovarao s anđelima o strukturi univerzuma u obliku kruške.
Crkva je bila puna. Vernici nasmejani, neki sa suzama u očima, neki suzdržavaju smeh, a hor – hor je pevao kao da je Bob Marli postao dirigent, pa su psalmi dobili ritam koji je terao nogu da se pomeri, makar i u cipeli koja je videla tri generacije. Čak se i stari ikonostas, izrezbaren rukom slepog majstora, činio da igra svetlosnu igru sa svecima, kao da su i oni, posle vekova ozbiljnosti, odlučili da se malo opuste.
Patrijarh je stajao usred oblaka, gledajući zbunjeno, ali opušteno, kao čovek koji je prvi put shvatio da Bog možda nema kancelariju nego smisao za humor.
„Oče Trodonije,“ reče ozbiljno, „šta je ovo? Svet nikada nije bio ovako vedar u ponedeljak. Čak ni za Uskrs.“
Trodonije slegnu ramenima, gledajući u plafon kao da će mu Bog lično šapnuti odgovor kroz pukotinu u malteru.
„Možda je vreme da promenimo perspektivu na početak nedelje, preosvećeni. Ljudi dolaze u crkvu da skinu teret, a ne da ga dodaju.“
Patrijarh je dugo ćutao. Toliko dugo da su i horisti zastali, ne znajući da li da nastave „Aleluja“ u "reggaeton" ritmu ili da se vrate starom, sporom načinu koji je ličio na hod kroz blato.
Na kraju, Profiteronije klimnu, zakašlja se i reče:
„Nastavi… ali samo za ponedeljke.“
Okrenu se i pođe ka izlazu, ostavljajući za sobom trag tamjana i tiho mrmljanje koje su samo najbliži mogli da čuju:
„A možda… i sredom popodne.“
Trodonije namignu Feofiliji, zamahnu kadionicom i crkva se još jednom ispunila radošću, dimom i osećajem da je svet ipak jedno čudesno, zaboravljeno mesto koje se, s vremena na vreme, seti da diše.
A negde visoko, iznad zvonika, anđeli su zapisali u svoj debeli registar:
„Ponedeljak — prvi put posle mnogo godina — nije bio kazna.“
