Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Ovde pesme ne cvetaju – one krvare.
Stihovi nastali u tišini između dva poraza, u zadimljenoj sobi gde je papir poslednji saputnik. Poezija na ovom mestu ne traži aplauz, ne miriše na lavandu, ne zna za stilistiku – ali zna da zaboli, zna da probudi, zna da kaže ono što mnogi ne umeju ni da misle. Ovo je teren sirove emocije, lične istine i nedorečenosti koja odzvanja jače od svake tačke.
Sada, kada te više nema,
i da si tu — ne bi znala gde da legneš.
Praznina je naš najbolji položaj.
Jer sad ne moramo da glumimo ljude.
A ako te ikad set povede ka meni —
znaj, ja sam ostao tamo, u tvom mraku.
Jer sam bio tamo gde ti sebe skrivaš.
Želim da budem tvoj.
Ali kako, kad sam sebi ne verujem?
Kad sam vuk koji zavija samo noću,
da niko ne čuje kako moli.
Postelja mi je polje boja bez tebe,
gde se jutro ne usudi da svane.
Na jastuku su tvoji nedovršeni odgovori
i suze koje niko ne suši.
Ne vraćaj se ako nosiš tišinu...
Zato, veseli se srpski rode,
bliži se kraj sistema:
Ćacilend u očin ode,
a sad` se i Vučić sprema,
to nije dilema...
Ako postoji Bog,
on ćuti ne zato što ne zna odgovor,
nego zato što zna
da bismo ga svejedno ignorisali.
Ljudi ne traže istinu.
Traže potvrdu da su u pravu.
Ako me pronađeš, ne zovi po imenu.
Ja sam ono što je ćutalo s tobom.
Ja sam vetar kroz tvoju kosu što luta.
Ti si izgubljena polovina mog daha...
Život kao slagalica bez završne slike,
jer nikad nije bila ni nacrtana.
Kupujemo vreme za valute pažnje,
prodajemo snove za priznanje koje hladi.
A dan kad sve postigneš – najtiši je dan.
Tišina tada ima težinu čitavog univerzuma...
Jer žudnja uvek ostaje gladna...
svaki put kad pogledam u prošlost,
vidim samo sve što sam propustio,
ali ništa ne žalim, jer u žaljenju nema mesta
za sve ono što sam zapravo želeo.
...i tako je svaki dan.
Pokazalo ti je sve: ožiljke, snove, krugove pod očima
i ženu koja je preživela sve svoje pogrešne izbore
Nisi dobila ono što si tražila
Ali si prestala da tražiš, jer si shvatila
Ljubav nisi pronašla — ti si od nje nastala
Kad me zaborave, pisaće da sam bio lud –
jer samo lud beži iz kola koje vozi ka ambisu.
Al' ja sam znao: biti normalan danas
znači izdati ono što te čini čovekom.
Ja sam ronin što dužnost nosi kao ranu...