Inicijacija 1984

U zimu 1984. godine, kada su krovovi Novog Sada bili obučeni u ćutanje, a ja još nisam znao da svet ima unutrašnju muziku, vratio se moj stric iz inostranstva. Tada sam imao deset godina i išao u četvrti razred osnovne. Bio sam dete bez muzike. U našoj kući se nije sviralo, nije se slušalo, nije se plesalo. Moj svet je bio u knjigama i stripovima koje mi je baba donosila svakog dana sa trafike. Alan Ford na svake dve sedmice, Džoni Logan svake nedelje, Galaksija kad god je izašla. Gutao sam sve: nauku, avanture, humor, crtane revolucije. U biblioteku sam išao kao u crkvu, s verom i po tri knjige pod rukom.

U to vreme, dok sam još nosio bele vunene čarape koje grebuckaju, a školsku torbu punio više maštom nego sveskama, mislio sam da je svet ono što vidiš. Tabla, kreda, supe s rezancima, sveštenik koji nas mrko gleda na ulici i domaći zadatak. Nisam znao da postoje drugi svetovi. Oni koji ne liče na televizor, već na zvuk koji se ne da objasniti rečima, već samo kožom.

I tog dana, kada se stric vratio, stajao sam kao senka kraj vrata dok je skidao kaput i smeškao se pod brkovima. Bio je jedan od onih ljudi što mirišu na mentol, putovanja i drugačije reči. Počeo je da vadi stvari iz torbi: igrica Donkey Kong II sa dva ekrana, Casio sintisajzer koji i danas svira kao da je juče napravljen, replika Berette na kapisle, auto na daljinski, pas robot koji pravi salto kad pljesneš dlanovima. Bilo je tu i originalna Nike trenerka, Adidas patike model Vimbldon, sve mirisalo na svet koji nije znao za redove i bonove.

Ali onda je izvadio kutiju. Ne veliku, ne tešku, ali upakovanu kao da čuva neki prastari japanski zmaj. Kad sam je otvorio, ugledao sam svoj prvi pravi Sanyo walkman. Metalno kućište, radio, snimanje, zvučnik od 10W, slušalice koje mi i danas zuje u sećanju. Bio je to trenutak inicijacije, mog prelaska iz dečaka u čoveka koji sluša. Tog dana sam se prvi put onesvestio od sreće. Bukvalno. Samo sam pao, kao da me neko isključio iz stvarnosti i povezao na novi svet.

Na poklon sam dobio i desetak kaseta. Među njima: Mike Oldfield "Crises", Jimi Hendrix "Last Experience" iz Royal Albert Halla, Led Zeppelin II i IV, Pink Floyd "Dark Side of the Moon", i još nekoliko rock kompilacija koje su mirisale na šok, promenu i otkrovenje. Tada sam poslednji put pustio Zdravka Č. i zakoračio u dim Hendriksa, daljine Oldfielda i zidove Floyda. Kao da se otvorio portal. Kao da me je neko iz sveta dečijih briga — nestašnih ušiju, razbijenih kolena, plavih futroli sa pernicom — odjednom gurnuo u svet gde je vreme drugačije disalo.

To nije bila muzika. To je bilo otkrovenje. Hendriks nije svirao gitaru, on je parao svemir. U tom prvom slušanju, nisam znao šta se dešava sa mnom. Kao da mi je neko bez reči otvorio lobanju, i sipao unutra lavinu svetlosti, buke, smisla i bunta. Ta gitara, taj krik iz žica, to što je pravio sa zvukom — u meni je probudilo nešto drevno, nešto gladno. Probudio je zver, ali ne onu koja grize, već onu koja traži. Koja hoće da zna. Da oseti. Da razume. Muzika je postala moj novi jezik, i ja sam ga upijao svakim uhom, svakim nervom. 

Do tada sam bio dete. Posle Hendriksa, više nikada nisam mogao da budem samo to. Ne, nisam odjednom porastao, ali jesam zakoračio preko linije koju većina ne vidi. Zamišljao sam svetove iza tonova, gledao dlanove kao ploče vinila, zamišljao razgovore instrumenata kao razgovore bogova. Bio sam sam, ali nisam više bio usamljen. I nisam imao s kim da podelim tu ekstazu, ali to je bilo u redu — jer sam znao: ovo nije muzika za svakoga.

Ali prava promena desila se uveče. Ležao sam u krevetu sa slušalicama na glavi, povezan na svoj Sanyo walkman, i u traženju stanica naleteo na Radio Beograd 2, a zatim, posle 20h, na Radio Beograd 3. Tamo su govorili kao da znaju tajne koje odrasli skrivaju. Nauka, filozofija, poezija, muzika koja nije bila hit nego odjek. Počeo sam da snimam emisije, da ih preslušavam, da o njima mislim dok čitam stripove, dok jedem, dok se vozim tramvajem.

To više nije bio hobi. Bila je to spoznaja. Spoj između nepoznatog i poznatog. U tišini slušalica, u šumovima kaseta koje se previjaju, shvatio sam da svet ima podzemne tokove, da postoji nešto što ne govori naglas, ali odzvanja. I to me zauvek promenilo.

Nisam više bio isti. Postao sam portal, prijemnik, odašiljač. Nešto u meni se pomerilo i nikada se više nije vratilo nazad. Bio sam ja — ali drugačiji ja. I da toga nije bilo, verovatno bih i dalje bio ja, ali ne onaj koji sada piše. Ne onaj koji sada sluša tišinu dok ispod nje pulsira nešto dublje. 

Tako je počelo moje putovanje.

Ne u digitalni svet. Ne u analogni. Nego u unutrašnji svet, gde postoji prostor za sve: i strip i sintezu, i kapisle i Kantovu etiku, i pasa robota i poeziju iz etra. Svet u kojem dečak može biti i hodočasnik i heretik, i dete i starac, i neko ko će jednom čuti Johana Sebastijana Baha i prepoznati ton iz one davne emisije. Svet u kojem i danas Demijan svira orgulje, dok ga neko iz tame posmatra i shvata — da nikada više neće biti samo dete.

Strah od tehnologije nikad nisam imao, ali sam uvek znao da čovek ne može biti zamenjen.

Jer osobo koja čitaš ovo moje pisanije, kao što ja ne mogu biti ti, tako ni ti ne možeš biti ja. Zato ti i pišem. Da zabeležim. Da ne zaboravim. Jer sve što sam postao, rodilo se te zime kad sam pao u nesvest, a probudio se slušajući svet.