„Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač.“
Petnaesti septembar 1918. — dan kad su naši dedovi krenuli preko Solunskog fronta, tamo gde se i francuskoj konjici noge sapliću u blato, a mi, goli i bosi, jurimo napred, kao da nas vetar nosi. Oni su čekali signal, mi smo probijali žicu grudima. Kao da smo bežali iz pakla koji nas je ranije već jednom spržio na Ceru, Kolubari i Albanskoj golgoti. I opet, prvi smo krenuli, i opet smo ginuli, ali smo i opet pobedili. Pobeda je bila naša, a mir — tuđi.
To „mač sam doneo“ tada je značilo: razdeliću vas, pokažite ko ste i šta ste. I pokazali smo: narod mali, ali tvrdoglav, uporan, spreman da trpi sve, osim da kleči. I onda, kad smo krvlju platili tuđi račun i vratili se kući, rekli su nam: zaboravite. Mir je naređen, bratstvo po direktivi. Juče smo jedni na druge pucali, danas da budemo najbolja braća. A mi, naivni, poverovali da je moguće biti narod bez prošlosti, bez bola, bez sećanja.
I vidi sad, Bego. Nekad su nam pričali: mast je zaostala, ulje je budućnost. Gradili su uljare, pravili od nas potrošače „evropskih vrednosti“. A mast od naše mangulice, ono što je dedina ruka mešala u pasulj, danas košta kao da je kavijar. Ulje, to sveto ulje napretka, sada je duplo skuplje u Srbiji nego u Nemačkoj. Mir smo već platili krvlju, sad ga plaćamo na rate, preko kase u marketu.
Istorija je ovde uvek bila kasirka — uzme ti sve, pa ti još ne izda ni račun. I kad pogledaš unazad, vidiš da su svi ratovi, sva bratstva i sve zastave bili samo novi izgovori za staru krađu.
Možda je Isus bio u pravu, Bego. Bolje jedan mač istine koji preseče, nego hiljadu mirnih laži koje te dave.
BAM – BUM! Balkan u jednoj rečenici.
Fotografija Dragutina Matića, srpskog vojnika koji pronicljivim pogledom osmatra neprijateljske položaje, postala je simbol Prvog svetskog rata.
Ova fotografija ima zanimljivu istoriju, a Dragutin je za nju saznao čak 47 godina posle završetka Velikog rata i to slučajno.
Naime, fotka se pojavila na gramofonskoj ploči „Marš na Drinu“ 1965. godine, a onda je Kostadinka Savić iz Niša prepoznala Matića i poslala mu jedan primerak ploče u Kaletinac kod Gadžinog Hana. Podatak o tome nalazi se u knjizi “Moj otac – Oko sokolovo“, koju je 1998. godine objavio sin slavnog ratnika Blagoje Matić. On je napisao da je Dragutin, videvši sliku, uzviknuo: „Jest, to sam ja. Zaista me slikao…“ i dodao da je novinar koji ga je slikao nekud otišao, a nije znao ni da je preživeo.
A fotografiju je napravio ruski novinar Samson Černov koji je radio za listov „Novoja vremja“ i „Ruskoje slovo“ a nastala je kada je srpska vojska počela povlačenje preko Albanije.
