Ako hoćeš da vidiš kako država od militantne neutralnosti stigne do „operativne interoperabilnosti“, gledaj Srbiju poslednju deceniju. Papir kaže NE—praksa kaže „prođite, izvol’te, samo nemojte da pravimo galamu“. To je, ukratko, put kojim smo iz simbologije vojničke nezavisnosti prešli u logističku realnost otvorenih vrata.
Počnimo od jezika. „Add a label“ političkog tipa kod nas se ne zove „savezništvo“, nego „partnerstvo“. Ne „baza“, nego „centar“. Ne „obaveza“, nego „okvir“. A okviri, znaš i sam, uvek imaju dovoljno lufta da kroz njih prođe kamion sa opremom—i dobar deo doktrina.
SOFA je stara priča (opšti status savezničkih snaga) i pravni skelet preko koga se rešavaju imuniteti, prolazi, odgovornosti. Kod nas je ona dobila meso onog trenutka kad su političari shvatili da se geopolitička cena ne plaća u glasovima na izborima, nego u osmehu ambasadora i „stabilnosti regiona“. Sa IPAP-om (2015) dobili smo „operativni okvir“—to je ona fraza koja lepo zvuči jer je dovoljno šuplja da svašta u nju stane: reforma odbrane, vežbe, obuke, razmena informacija, „usaglašavanje standarda“. Prevedeno: da bismo saradjivali, moramo biti kompatibilni. A kompatibilnost nije metafora; to je šrafciger koji menja navoj u mašini.
Zatim dolazi logistika—uvek podcenjena, a u ratu važnija od govora sa balkona. NSPO sporazum (2016) stavlja pečat na ono što je do tada delovalo „ad hoc“. Slobodan tranzit, korišćenje infrastrukture, skladištenje, komunikacije, operativna fleksibilnost. Ništa od toga samostalno ne znači „članstvo“, ali zbir znači realnost: ako neko može da uđe, pređe, skladišti i komunicira—onda je u suštini „unutra“ onoliko koliko mu je potrebno. Članstvo je klub i klupska knjižica; logistika je ključ od sporednih vrata. Nama je ostavljen osećaj da sedimo u dnevnoj sobi i držimo govor o samostalnosti, dok se na hodniku šeta servis.
Paradoks neutralnosti je što, ako je stvarna, košta. Košta opreme, košta doktrina, košta kadra i vremena. Ako jeftiniš, dobiješ „neutralnost“ bez zuba i prinuđen si da pozajmljuješ tuđe. To i radimo: iz jedne ruke kupujemo mir sa „ne diraj me“ retorikom, a drugom rukom potpisujemo standarde i proceduraše koji će nas učiniti poslušnima sistemu čije odluke, formalno, ne donosimo.
Neko će reći: „Pa šta? Vežbe su normalne, interoperabilnost je modernizacija, a logistika je tehničko pitanje.“ Tačno. Ali tehničke stvari u geopolitici su političke stvari sa odloženim dejstvom. Danas „samo“ tranzit, sutra „samo“ štabska koordinacija, prekosutra „samo“ zajednički standard komunikacije. Onda se jednog jutra probudiš i shvatiš da si de facto deo sistema čiji de jure deo nisi. I zato si stalno u raskoraku: unutrašnja propaganda svira staru ploču o neutralnosti, a spoljnopolitička praksa svira noviji remiks u kome se čuje ritam NATO bubnja.
U sve to uklapa se i regionalna računica: biti most znači naplaćivati prelaz. Vlast je tu logiku pretvorila u model: pred domaćom publikom priča o „vojnim vežbama sa svima“, pred partnerima praktično slutuje kome ćeš, kad zatreba, dati prioritetni prolaz. Jer „svima“ u realnosti nikad ne znači „svima isto“. Most ima rampu—i neko upravlja rampom.
Da li to znači da je članstvo iza ćoška? Ne nužno. Ali znači da je zavisnost od tuđih standarda već stigla. A kada si standardno zavisan, političko odlučivanje se svodi na estetiku: kako ćeš da objasniš ono što si već tehnički potpisao. Ovo, naravno, ne mora biti „tragedija“—male države često biraju veće kišobrane. Tragedija je kada to radiš bez javne rasprave, bez strategije koja nadživi jedan mandat i bez iskrenog priznanja šta gubiš dok dobijaš.
Pošteno je reći i sledeće: ulazak „na mala vrata“ stalno daje vlasti tri alibija. Prvi: „Nismo članica, samo sarađujemo.“ Drugi: „Ne možemo protiv realnosti, ovo je samo logistika.“ Treći: „Ne brinite, balansiramo.“ Problem je što se balans meri masom. A u ovoj vagi, masa standarda i protokola ima veću specifičnu težinu od slogan-neutralnosti. Vremenom, balans postane poza.
Gde je izlaz? Ne u povratku u romantičnu izolaciju, nego u strategijskoj pismenosti. Ako hoćeš da budeš neutralan—plati neutralnost i priznaj cenu. Ako hoćeš da budeš deo sistema—reci to, objasni zašto, izračunaj koristi i rizike. Ono između je najskuplje: plaćaš logistiku i politički dug, a ne ubiraš punu dividendu ni jednog ni drugog.
BAM zaključak: Srbija danas nije članica NATO, ali NATO je – kroz standarde, doktrine i logistiku – odavno stanar našeg hodnika.
BUM zaključak: Ili mu otvaraš glavna vrata i praviš ugovor, ili mu jasno kažeš gde su granice. Sve ostalo je „neutralnost“ sa rezervnim ključem ispod otirača.
