Brak nije dokaz zrelosti. Brak je okruženje u kom zrelost može da se dogodi – ali i da zauvek izostane. Zreo nisi kad te nazovu mužem. Zreo si kad žena pored tebe može da diše. Kad ne mora da glumi ni sreću ni zahvalnost. Kad ne mora da hoda po prstima oko tvog ega. Zreo si kad znaš da nisi centar sveta, već deo nečijeg života – i da to zahteva rad, a ne samo prisustvo.
Brak u našoj kulturi ne označava emotivnu spremnost, već društveni status. Muškarac bez žene je dečak, lutalica, večiti student života. Onaj sa ženom – „čovek“. Ali da li je prsten na ruci zaista potvrda zrelosti ili samo maska za izbegavanje sebe?
Brak kao dokaz dostignuća
Kod nas, brak nije početak zajedničkog života već kraj jedne potrage. Kad muškarac stavi prsten, društvo odahne. „Smirio se.“ On ne mora više da se menja – sad ima sve: ženu, decu, stan, možda i psa. Primer: Dušan, 34. Na Instagramu slika doručak „za dvoje“. U stvarnosti – kafa, ćutanje i: „Gde si stavila punjač?“ Njegovi prijatelji mu zavide. Njegova žena razmišlja kako da se iseli s dvoje dece, a da ne ostane bez ičega. Brak kao beg od preispitivanja
Muškarci se često žene ne iz ljubavi, već iz umora. Umora od traženja, razočaranja, od pogleda u sopstveno ogledalo. Primer: Stefan je nakon četiri neuspešne veze, u petoj – prosto ostao. Nije više morao da „priča o emocijama“. Brak mu je dao tišinu. Ne mir, već tišinu.
Prsten kao maska
Prsten ne stvara zrelost – stvara iluziju sigurnosti. Primer: Aleksa na porodičnim okupljanjima šarmira sve. Njegova žena ćuti. Posle, u kolima, pita ga kad su poslednji put razgovarali. On: „Ne počinji sad.“ Ona ne nastavlja. Prsten i dalje sija. Nije ljubav – već refleksija nečega što je bilo. Nedeljni ručak – pozornica tihe katastrofe Kod nas je običaj da se porodica okuplja nedeljom. Na stolu su sarma, supa, pečenje – i sve rečenice koje se ne izgovaraju. To je scena gde svi znaju scenario napamet. Primeri: – „Samo da jedem u tišini.“ – „Ćutim već dve godine.“ – „Ne kreći sad. Ručamo.“ – „Meni ništa više ne kreće.“ Deca beže od stola što pre. On se javi na telefon. Ona sluša zvuk pribora. Zajednički ručak – kolektivni ritual emocionalne amputacije. Primer: Marina, profesor srpskog, sprema ručak, postavlja sto, brine da sve bude toplo, a muž joj u prolazu dobaci: „Vidim da si opet nervozna.“ Umesto zahvalnosti – dijagnoza. Ali on je „domaćin“.
Intimnost kao šifra za izbegavanje
Uveče, ona pokušava da priča. – „Hoćeš da pričamo malo?“ – „O čemu?“ – „Bilo čemu.“ – „Šta ti sad fali?“ – „Ništa. I to je najgore.“ On zaspi. Ona stavi slušalice – ne da ne čuje njega, nego da ne čuje sebe. Seksualni život – rekonstrukcija mrtvog sistema – „Nismo se mesecima...“ – „Nisam raspoložena.“ – „Nikad nisi.“ – „Možda da me prvo pogledaš.“ – „Ja sam tvoj muž.“ – „I to je problem.“ On se okreće, uvređen. Ona se raspada u tišini.
Kako žene doprinose mitu
Nisu samo muškarci odgovorni. Mnoge žene ne traže zrelog čoveka – već nekoga „ko ne pije, ne tuče, radi“. To je skromnost iz straha, iz istorije nasilja, iz nižih očekivanja. Primer: Tijana kaže: „Moj bar ne pije.“ Ali joj gasi sve što nije funkcionalno: emocije, želje, identitet. Ne pije – ali živi pored nje kao sivi zid. I ona se već navikla na hladnoću.
Trajanje nije dokaz
Brak od 20 godina? Možda je uspeh. A možda – navika. Primer: Mira i Rade slave godišnjicu. Deca, gosti, torta. Posle svega, ona kaže: – „Ne sećam se kad si me poslednji put zagrlio.“ – „Šta ti sad fali?“ – „Ništa. I to je najtužnije.“ Ekonomija ćutanja On kupio auto bez pitanja. Ona pitala za more. – „Pa ne ideš ti biciklom na posao.“ – „Ne idem nigde, ni fizički, ni emotivno.“ Letovanje preskaču. Slike s mora nisu lažne – one ne postoje.
Zrelost nije forma – već sadržaj
Zreo muškarac ne dokazuje zrelost brakom, već kapacitetom da razgovara. Da čuje. Da pita bez da se plaši odgovora. Zoran radi tri posla. Porodica ima sve. Osim njega. Na pitanje: „Kad ćemo da sednemo?“ – on odgovori: „Znaš da sve ovo radim za nas.“ Ali ona zna: kad bi im dao sebe umesto frižidera – možda bi ga konačno imala.
Deca ne gledaju vaše maske – već vaše rane
Deca upijaju sve. Ne kroz priče o ljubavi, već kroz svakodnevne prizore kako ljubav izgleda kad prestane da se pokazuje. Primer: Petogodišnji sin pita: – „Mama, što tata uvek ćuti?“ – „Zato što je umoran.“ – „A što si ti onda uvek sama?“ Primer: Ćerka, 12 godina, kaže drugarici: „Kad porastem, neću da se udajem ako će biti kao moji.“ A onda istog dana napiše status: „Porodica je sve.“ Jer deca brzo nauče i da glume.
Porodica kao trauma sa stolnjakom
Nedelja, podne. Na stolu supa, hleb, pečenje. Na licima – ništa. Osim što svi glume da su u redu. Majka tiho dodaje escajg, otac proverava hleb. Deca sede kao da su gosti, a ne svedoci. „Dobar ručak, svaka čast.“ „Kako u školi?“ „Ajde, jedite.“ A niko ne kaže: „Zašto te nema?“ „Kada smo poslednji put razgovarali?“ „Da li se iko ovde oseća voljeno?“
Dete za stolom ne uči da je porodica ljubav. Uči da je porodica tiha borba s nožem i viljuškom. Da majka služi, otac ćuti, a dete ne pita. Zato... Ako ćeš da budeš otac – budi prisutan. Ako ćeš da budeš majka – budi živa. Ako ćeš da imaš porodicu – nemoj da bude predstava. Jer dete ne pamti šta ste govorili. Već ono što niste smeli da izgovorite.
Brak nije dokaz zrelosti. Brak je okruženje u kom zrelost može da se dogodi – ali i da zauvek izostane. Zreo nisi kad te nazovu mužem. Zreo si kad žena pored tebe može da diše. Kad ne mora da glumi ni sreću ni zahvalnost. Kad ne mora da hoda po prstima oko tvog ega. Zreo si kad znaš da nisi centar sveta, već deo nečijeg života – i da to zahteva rad, a ne samo prisustvo. Jer prava zrelost ne nosi prsten. Ona nosi ruke koje ne grabe – već drže. I oči koje vide. Ne samo tanjir, već i dušu preko puta. A ako ti treba još definicija muškosti – uzmi čekić i zakucaj svoje emocije negde gde nećeš smetati. To je ono što su nas učili. Satira? Ne. Istina, ali se lakše vari ako se nasmeješ dok gutaš. „U braku, kao i u zatvoru, imaš pravo da ćutiš. Sve što kažeš može i biće iskorišćeno protiv tebe.“
Zato mnogi biraju tišinu. Tišina ne traži objašnjenje. Ne traži lice. Ne traži zrelost. Ali istina je da kad žena prestane da glumi sreću, i kad dete prestane da postavlja pitanja – to više nije porodica. To je skup ljudi sa zajedničkom adresom i različitim snovima o bekstvu. Zato: Ovo nije kraj. Ovo je poziv na početak.
Početak gde brak nije zaklon, već prostor slobode. Gde porodica nije predstava, već dogovor u istini. Gde se ne ostaje – nego raste. Gde deca ne gledaju kako se ćuti, već kako se voli. Jer ako ne možemo da budemo bolji od onoga što smo nasledili – onda neka se ovaj tekst sahrani zajedno sa svim porodičnim ručkovima za koje niko nije ostao zbog ljubavi.
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
