Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
U tom haosu zahteva i pravila, stid i tajna postaju saputnici. Žene kriju, ne zato što su lažljive, već zato što su preživele. Kriju da ne bi bile povređene, označene, odbačene. Kriju da ne bi izgubile poziciju, ljubav, posao ili kontrolu. Kriju jer svet ne voli žensku iskrenost ako nije servirana uz šarm i filter. A najviše kriju – same od sebe.
Ako si žena i ovo čitaš, možda si osetila olakšanje, možda gađenje, možda si se prepoznala ili zapanjila. Ako si muškarac – sad znaš više. Ali znaj: ni jedna žena nije svetica. I ne treba da bude. Jer kad bi svet znao šta sve žena nosi, ne bi je nikad više pitao da se smeje – već bi kleknuo i zahvalio joj što još uvek uopšte želi da bude sa bilo kim od nas. I ne, muškarci nisu gori. Žene samo bolje kriju. A kriju i da prduškaju, prde i puvaju. I onda se smeju kad to čuju od muškaraca, iako iste melodije ...
Srpski periodni sistem možda nije priznat u nauci, ali se svakodnevno dešava u kafani, Skupštini, javnim preduzećima i komentarima ispod objava. Dok drugi eksperimentišu sa kvantnim kompjuterima, mi još nismo rešili kako da neutrališemo Botanijum u Skupštinijumu.
„Kad ljubav ne možeš rešiti srcem – pokušaj kredom.
Ja pokuš'o. Sad gledam ovu tablu i sve mi izgleda kao ljubavni derivat bez definicije.
A rezultat? Negde između ∞ i WTF.“
Nisam više bio isti. Postao sam portal, prijemnik, odašiljač. Nešto u meni se pomerilo i nikada se više nije vratilo nazad. Bio sam ja — ali drugačiji ja. I da toga nije bilo, verovatno bih i dalje bio ja, ali ne onaj koji sada piše. Ne onaj koji sada sluša tišinu dok ispod nje pulsira nešto dublje.
Sada, kada te više nema,
i da si tu — ne bi znala gde da legneš.
Praznina je naš najbolji položaj.
Jer sad ne moramo da glumimo ljude.
A ako te ikad set povede ka meni —
znaj, ja sam ostao tamo, u tvom mraku.
Jer sam bio tamo gde ti sebe skrivaš.
I naposletku – BUM! Ne kao apokalipsa. Već kao osvešćenje. Kao trenutak kada neko, bilo ko, kaže: "Dosta." Ne zbog morala, nego jer više ne može da diše. Jer istina postaje jedini oblik samoodbrane.
Želim da budem tvoj.
Ali kako, kad sam sebi ne verujem?
Kad sam vuk koji zavija samo noću,
da niko ne čuje kako moli.
Kada si poslednji put rekao: „Neću to da kupim jer mi ne treba“?
Kada si ugasio telefon na 24h?
Kada si sumnjao u ono što svi veruju?
Mi smo generacija koja gugla „kako da budem srećan“, dok u pozadini aplikacije preslušavaju naš očaj i nude ga kao targetiranu reklamu. Submisivnost je postala lifestyle. Ne talasaj. Ćuti. Smej se. Plati na rate. Sloboda? Sloboda je postala rezervisana za one koji imaju vremena da o njoj misle.
Mi ostali – radimo, kupujemo i ćutimo.
Zavisnost od vikenda je kao i svaka druga – san o kratkom spasu, iluzija da će par dana izbrisati pet. I uvek ista patološka greška: misliš da će sledeći put biti bolje. Da će sledeća nedelja doneti rasterećenje, avanturu, ljubav, sunce, tišinu, život. A sledeća nedelja nosi isti obrazac. Jer nisi ti taj koji čeka vikend. Vikend čeka da ti postane jasno – da bežiš od samog sebe.