Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Čekao sam te kao jamu bez dnakao krst bez imena u blatukao pas koji liže sopstvenu ranui veruje da je to ljubav.A ljubav me nije prepoznala…Čekao sam te u sobi bez vazduhameđu svećama koje smrde na lojmeđu satovima koji gutaju…
Konj Veselko ne mora da se objašnjava.
Ne mora da se pravda.
Ne mora više nikoga da priprema.
Danas Veselko kaže NE.
Ali možda se nikada nisam ni vratio.
Možda sam samo duh u njenom računu.
Još jedna stavka.
Još jedan trošak.
Život koji nikada nije bio naš.
Nema me.
Muška seksualna anksioznost i emocionalna nesigurnost u vezama
Dok se često priča o ženskim nesigurnostima u vezi fizičkog izgleda, emotivnih očekivanja i društvenih pritisaka, retko se analizira kako muškarci doživljavaju sopstvene nesigurnosti – naročito one koje su povezane sa seksualnošću i emotivnim vezama.
Srbija se ponaša kao da joj je neprijatno sopstveno pamćenje. Kao da je Jasenovac neka „teška tema“ koju je bolje ne potezati, da se neko ne naljuti. Kao da je normalno da film o jednom od najstrašnijih logorskih sistema u ovom delu Evrope bude gurnut u medijski podrum, bez ozbiljne nacionalne debate, bez udarnog termina, bez obrazovne upotrebe, bez javnog razgovora koji nije navijački, nego civilizacijski.
U uglu je stajala ljubav.
Preparirana ptica.
Sa očima od stakla.
Kazaljke su joj rasle iz grudi.
Domaćice su nas darivale onim što su imale: jabukama, orasima, bombonama, ponekom parom. Sve se to posle nosilo kod Medenog i istresalo na sto. On bi pazio da svako dobije isto, jer na Salajki se i radost delila pošteno, kao hleb.
A ujutru – Božić. Sto koji puca od hrane. Supa koja miriše na detinjstvo, meso koje se seče u tišini, kolači koji izgledaju kao da su pravljeni za izložbu, a ne za jelo. Ali važnije od svega bilo je to što su ljudi bili tu. Zajedno. Na okupu. Niko nigde nije žurio.
Sreća je kratka i nepouzdana.
Želim vam snagu da izdržite, razum da ne poludite i obraz da se ujutru pogledate u ogledalo bez spuštenih očiju. Ako to uspemo
nova godina će već sama doći na svoje mesto.
Srećna vam bila.
Ako se za nju izborimo.
Pogledajmo svakodnevicu, onu najbanalniju. Radne nedelje u kojima živimo unapred. Pravimo mentalne spiskove svega što ćemo „konačno“ uraditi za vikend, kao da je vikend neka vrsta iskupljenja. A kada vikend dođe, ili obavimo samo ono što moramo, ili ga potrošimo razmišljajući o tome koliko nam je ostalo do ponedeljka. Da li je to zavisnost od produktivnosti ili strah od neiskorišćenog vremena? Ili još gore — strah od vremena koje nema svrhu?
Srce ne objašnjava.
Ono pokazuje.
U šest ujutru
svet još ćuti.
Senke se vraćaju sebi.
Dan stoji otvoren.
Ne traži savršenstvo.
Traži prisustvo.
