Jutarnji šizik, metafizik…
Sunce se rađa sporo, kao čovek posle teške noći,
i baca svetlost koja više skriva nego što otkriva.
Reč se budi nevoljno, tiho,
kap što pada u ponor od stihova, praveći krug koji se širi i nestaje.
Bega bez Ega
Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Ознака Bega bez Ega
Čovek koji vodi svoj mrak
I kad se sve sabere, kad se skinu slojevi ponosa, straha i glume, ostane samo jedno pitanje: da li si uspeo da nadvladaš sebe bar za širinu dlana? Ako jesi, onda si već pobedio sve što je pokušalo da te pojede. Svet ne čuva dobrota, svet čuva čovek koji je dovoljno hrabar da svoj mrak drži na svetlu, da ga prizna i da ga svaki dan ponovo savladava. To je jedina pobeda koja se računa — i jedina sloboda koja zaista vredi.
Jimi Hendrix, Clapton i Cream – Priča koja je promenila istoriju gitare
Hendrix nije želeo da impresionira — samo je bio ono što jeste. Čista sila. Gitara kao krilo, zvuk kao element, muzika kao stanje svesti.
I zato ta priča živi do danas: to nije mit, niti legenda. To je trenutak kada je jedan čovek promenio samu fiziku sviranja gitare, dok je bend Cream, na vrhuncu moći, gledao kako se rađa nova era.
To je Hendrix – čovek koji nije svirao muziku, već je oslobađao nešto što drugi nisu mogli ni da zamisle.
Salajka diže Klisu na noge: Kreativna Kuhinja – kad Brzakova povede varjaču
A na kraju, da kažem i ovo: mi sa Salajke smo uvek imali taj običaj – da budemo ponosni jedni na druge i da se gurkamo napred, ne iz sujete nego iz inata da se pokaže da i naš kraj ima dušu i ruke koje znaju posao. Kad neko naš pokrene nešto svoje, red je da stanemo iza toga, bez preterivanja, bez šminke, samo iskreno. Zato i pišem ovaj tekst – afirmativno, onako kako se i zaslužuje, jer kad Salajčanka otvori vrata svoje kuhinje, to više nije samo njen posao nego mala zajednička pobeda. I tako ću je i podržati: pismom, rečju i onim što najbolje znam – da prenesem dalje ono što valja.
Samotno drvo – zen priča
Miris je bio blag, ukus jednostavan, ali posle prvog zalogaja osetio je nešto što je zaboravio: da svet nije uvek protiv njega.
Da postoje stvari koje daju, iako ništa ne traže.
Kad je ustao i pošao dalje, drvo mu se nije zahvalilo.
A moja senka tebi ne pripada
Danas kada se setim svega,
najviše me boli ono što sam dao,
i ono što nisam dobio nazad —
a ipak… ostao sam živ,
i svoj.
Ali moja senka tebi ne pripada…
Ne uklapam se u nameštaj
I kada je došao trenutak da prestaneš da se savijaš, da ponovo zauzmeš punu visinu, punu širinu, punu dimenziju svoje misli — svet koji te je voleo samo u sklopljenoj verziji, nije znao šta da radi sa tobom.
Transfer blama koji srce slama!
Zato ću ja svoj `leb, slaninu i lukac pojesti kod kuće. Bez pozivnice, bez trake, bez laži. Bolje skroman doručak sa komšijom nego „Ćacilend doručak“ sa gazdom. A za kraj, da ostane zapisano starinski i precizno: Što kuma donela, kuma u guzici i odnela!
A u meni…
Kad se sve utiša, čujem kako stojim
stub bez krova, vrata bez sobe
učim da dišem bez prevoda
brojim sebe bez svedoka
A u meni — noć bez adrese...
Kako brak zapravo funkcioniše (a svi se prave da ne znaju)
Brak je najduži reality show bez isključenja kamera i bez nagrade na kraju. Pobeda je kad opstaneš, poraz je kad shvatiš da i dalje plaćaš pretplatu. Ukratko – brak funkcioniše samo zato što razvod funkcioniše skuplje.
