SALAJKA PAMTI, INSTITUCIJE ĆUTE
Smrt u trenutku poslednjeg pozdrava. Krv na ulici gde su nekada deca trčala. Istorija urezana u tursku kaldrmu Karađorđeve ulice.
Bega bez Ega
Misli koje ne stanu u status, a ni u tišinu...
Ознака Salajka
Moja poslednja svadba na Salajki
Moje prvo i jedino venčanje održalo se na Salajki.Ne u sali, ne u restoranu, nego u kafani koja najbolje radi pre prve smene, kada alkosi dolaze po terapiju, da se podmažu pre nego što ih život ponovo zategne kao šraf.…
Badnje veče na Salajki
Domaćice su nas darivale onim što su imale: jabukama, orasima, bombonama, ponekom parom. Sve se to posle nosilo kod Medenog i istresalo na sto. On bi pazio da svako dobije isto, jer na Salajki se i radost delila pošteno, kao hleb.
A ujutru – Božić. Sto koji puca od hrane. Supa koja miriše na detinjstvo, meso koje se seče u tišini, kolači koji izgledaju kao da su pravljeni za izložbu, a ne za jelo. Ali važnije od svega bilo je to što su ljudi bili tu. Zajedno. Na okupu. Niko nigde nije žurio.
Salajka diže Klisu na noge: Kreativna Kuhinja – kad Brzakova povede varjaču
A na kraju, da kažem i ovo: mi sa Salajke smo uvek imali taj običaj – da budemo ponosni jedni na druge i da se gurkamo napred, ne iz sujete nego iz inata da se pokaže da i naš kraj ima dušu i ruke koje znaju posao. Kad neko naš pokrene nešto svoje, red je da stanemo iza toga, bez preterivanja, bez šminke, samo iskreno. Zato i pišem ovaj tekst – afirmativno, onako kako se i zaslužuje, jer kad Salajčanka otvori vrata svoje kuhinje, to više nije samo njen posao nego mala zajednička pobeda. I tako ću je i podržati: pismom, rečju i onim što najbolje znam – da prenesem dalje ono što valja.
ODJEDARED, DVARED
Ovo je priprema za izbore.
Predstava za sirotinju.
Još jedna obmana režima pod maskom „kulture“.
Ako se slažemo da nam je dosta obmana — onda hajde da ih razočaramo odsustvom.
Neka jedu sami svoj doručak.
Narod više ne mora.
Ko ima tanku kožu, ima debelu dušu
Mi ne znamo da gledamo, a da ne vidimo.
Ne znamo da slušamo, a da ne čujemo.
Ne znamo da pričamo, a da ne osećamo svaku reč.
Gde je nestala empatija?
Ko ima tanku kožu, ima debelu dušu.
Jer bez te debele duše – tanku kožu bi svet odavno pocepao.
I ne, nije to za svakog.
Ali za one koji znaju – to je najčistija forma hrabrosti.
ZA SALAJKU KOJA DIŠE PUNIM PLUĆIMA – DVE VIZIJE, JEDAN CILJ
Salajka to može.
Samo mora da zna – da nije kraj uvek na kraju. Nekad je kraj početak. Da li kist, da li lopta, nije bitno kada se iz kvantiteta krene u kvalitet.
Nećeš ti meni ići po Salajki, k’o Puvalo Vasa!
Salajka ga ne pamti po pameti, ni po delima. Pamti ga po zakrpi, po prljavom ramenu, po čudnom hodu. Ali ja – ja hoću da ga pamtim po onome što je nosio nevidljivo: po gubitku koji se ne vidi, a od kojeg se i najjače ruke tresu. Po tišini kojom je hodao kroz mahalu, i po ćutanju koje je bilo dublje od svake molitve.
Ajnštajn na Salajki: Kada je genije bežao biciklom između kafana
Godina je bila negde oko 1905. Albert je tada bio više muž nego genije. Oženio se Milevom Marić, našom, Titeljkom. Živeli su u kući na Salajki, u ulici Kisačka 20 – prava novosadska kuća sa dvorištem, bunarom, dudom i pogledom u nebo koje pamti više nego ljudi. Izašao bi, kažu, Ajnštajn iz kuće s kosom ko razbarušena istina, s biciklom ispod miške i pogledom deteta koje je zaboravilo tablu množenja.
