Postoje večeri koje ne stanu u kalendar, nego u ljude. Kod nas, na Salajki, Badnje veče nikada nije bilo samo datum. Imalo je svoj miris, svoj zvuk i svoju vatru. Mirisalo je na dim koji pecka oči, na sneg koji škripi pod đonovima, na kuvano vino koje greje dlanove i na luk koji se satima topi u šerpi sa šaranom. A iznad svega – mirisalo je na okupljanje, na onu retku vrstu tišine koja postoji samo kad znaš da si na pravom mestu.
Pre nego što bi se išta desilo napolju, sve je moralo da se završi u kući. Sećam se kako deda i ja unosimo slamu. Ne simbolično – pravu slamu, u naručjima, sa slamkama koje se lepe za kapute i uvlače u rukave. Prvo bismo iznosili sto i stolice, stavljali najlon, pa razastirali slamu po podu. Škrgutala je pod nogama, zavlačila se pod ormare i stolice, mirisala na štalu i leto. Nije smetala. Morala je tu da bude. Palila se sveća, unosio se badnjak, i u kući bi se odjednom govorilo tiše, kao da neko sluša. Jelo se posno, ali ozbiljno, kao da se tog dana ne jede zbog gladi nego zbog reda i pamćenja.
U našem svetu, posebnu težinu imao je dedin šaran na luku. To nije bilo obično jelo, nego mali ritual. Šaran se birao danima unapred, čistio polako, bez žurbe, kao da se ne sprema ručak nego priča. Luk se sekao tanko, da nestane u ribi i ostane samo gust, sladak sos. To se jelo samo jednom godišnje, jer neke stvari ne smeš da potrošiš na obične dane.
Ali, prava Salajka počinjala je kod Medenog.
Medeni je bio nešto između domaćina, komandanta i lokalne legende. Njegovo dvorište bilo je centar sveta tog dana. On je znao gde će se ložiti, koliko drva treba, ko donosi vino, ko čaše, ko pesmu. Kad Medeni zapali vatru, znalo se: Badnje veče je stvarno počelo. Oko njega smo se okupljali – i deca i odrasli, i oni koji pevaju i oni koji ćute, i oni koji dođu samo da se ugreju i oni koji bez tog okupljanja ne bi znali gde da budu.
Tamo se palila vatra. Velika. Prava. Ona koja pucketa, baca iskre i osvetljava lica bolje nego bilo kakva lampa. Oko nje se skupljalo pola kraja – deca, matori, radnici, pijanci, žene i ljudi koji se tokom godine jedva i pozdravljaju. Kuvano vino se delilo iz ruke u ruku, pesma je išla sokakom, a vatra je bila jača od hladnoće i od svake brige. Te večeri nismo bili komšije. Bili smo jedno.
Mi klinci smo imali svoje ratove. Petarde, karbit, pucanje iz svega što može da pukne. Pikse sa rupom, kese, cevi, svašta što bi nam palo na pamet. Medeni bi nas ponekad samo pogledao ispod oka i rekao: „Samo gledajte da mi kuću ne raznesete.“ Svaki prasak bio je mali potpis pod večerom: evo nas, tu smo, živi smo. Danas bi rekli da je to opasno. Tada je to bilo slavlje. Psi se nisu plašili, ljudi su se smejali, a mi smo se osećali važni kao da čuvamo vatru sveta.
Kad bi se plamen malo smirio, Medeni bi prvi rekao: „Ajde sad, deco, na korinđanje.“ I mi bismo se razbežali kućama – ali ne da spavamo. Spremali smo se za korinđanje. Maškare su bile mala umetnička dela od onoga što se nađe po kućama: stare suknje, dedini šeširi, krpe, perje, papir, čađ po licu. Prerušeni, išli smo od kuće do kuće, lupali, pevali i recitovali.
„Ja sam mali korinđaš, daj mi gazda šta imaš, vina ili rakije, evo Božić ispred kapije.“
„Ja sam mali Iva, trčim preko njiva…“
A nekad i samo „Roždestvo tvoje“, ozbiljno, kao u crkvi, pa bi se sokak na trenutak smirio.
Domaćice su nas darivale onim što su imale: jabukama, orasima, bombonama, ponekom parom. Sve se to posle nosilo kod Medenog i istresalo na sto. On bi pazio da svako dobije isto, jer na Salajki se i radost delila pošteno, kao hleb.
A ujutru – Božić. Sto koji puca od hrane. Supa koja miriše na detinjstvo, meso koje se seče u tišini, kolači koji izgledaju kao da su pravljeni za izložbu, a ne za jelo. Ali važnije od svega bilo je to što su ljudi bili tu. Zajedno. Na okupu. Niko nigde nije žurio.
Danas, mnogo toga više nema. Nema nekih ljudi, nema onih vatri, nema onog sveta. Ostala su sećanja. I poneki miris koji se javi iznenada, pa te na trenutak vrati u vreme kada je ceo kraj disao kao jedan.
Zato Badnje veče na Salajki nije uspomena. To je deo mene. I dokle god ga pamtim, znam da taj kraj još uvek postoji – makar u meni.
