Kraj je uvek isti.
Neko klikne „remove friend“.
Ali negde, u folderu „arhivirane poruke“, ostane trag:
jedan dopamin viška i jedna istina koju nismo umeli da izgovorimo — jer smo oboje tačno znali zašto je zahtev poslat...
Zar ne?!
Poslao sam ti zahtev za prijateljstvo. Na ekranu piše: „Slobodan Begojev vas je dodao.“ Ti možda misliš da je to zato što si pametna. Možda misliš da želim da se družimo, delimo podkaste i šaljemo jedno drugom memeove sa Nietzscheom i gifove sa Audrey Hepburn kako puši duvan kroz 20 centimetara sumnje.
Ali ne. Oboje znamo da je to laž.
Prvo što želim je da te povalim. Da ti pomerim kosu iza uveta, pa odmah zatim ceo svet ispod kukova. Da ti pokažem ono što ne možeš da pročitaš u knjigama, ali možeš da osetiš u dodiru. I da ćutimo dok srce lupa, jer sve je već rečeno kad ti se pupak trza u ritmu mog daha.
A onda… padne nivo testosterona.
I onda me uhvati ono klasično muško: „Šta sad?“ Da li da smislim dobar izgovor? Da napišem ono čuveno: "Zaglavio sam s poslom" ili "Znam da zvuči glupo, ali trenutno nisam za vezivanje." Ili možda ostavim da ne odgovorim ništa. Da nestanem kao poslednji red u knjizi čiji nastavak nije štampan.
Ali ponekad — i to znaš i ti — dopamin uradi svoje. Nešto u tebi klikne. Ne mislim na guzove, ni na lice, ni na onu vešto izabranu sliku s kafom i knjigom, nego ono što ne možeš da objasniš.
Možda tvoja poruka u 01:12 koja kaže: „Nešto mi danas nije dan.“ A ja ne glumim da me zanima. Stvarno me zanima.
I tako krene to „druženje“. Pravimo se da volimo iste stvari. Da oboje slušamo Dylana, iako ti više voliš Zdravka Čolića. Pravimo se da su ti smešni moji statusi, a meni tvoja teorija o tome kako su svi bivši idioti, ali si iz svakog nešto naučila. I ja ti verujem. Delimično.
Jer znaš šta?
Zahtev za prijateljstvo je uvek samo test. Test da li ćemo da se igramo, da se dotaknemo, ili da se ostavimo. A svaka tvoja notifikacija je šamarček realnosti: hoćeš li biti još jedna koja mi je zamerila što sam bio iskren, ili jedina kojoj sam slagao da mi nije stalo — jer jeste.
Kraj je uvek isti. Neko klikne „remove friend“. Ali negde, u folderu „arhivirane poruke“, ostane trag: jedan dopamin viška i jedna istina koju nismo umeli da izgovorimo — jer smo oboje tačno znali zašto je zahtev poslat... Zar ne?!
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
