Bio je to običan dan u neobičnoj zemlji, gde ljudi mole za mir, a šalju ih u rat. Na trošnom koloseku jedne zaboravljene stanice, časna sestra sa rukama prekrštenim na stomaku razmišljala je o Bogu, hlebu i ceni toalet papira. Nije znala da će tog dana pod svoju odoru staviti nešto više od čistote – stavila je čitav jedan protest. Odjednom – trk, znoj, uniforma. – Sestro, molim vas! Mogu li da se sakrijem ispod vaše odore? Samo nakratko. Ne želim na front! Sestra ni trepnula nije, zadigla je skute uz reči: – Naravno, sine. Isus je rekao da se primi onaj koji beži od đavola. Zavuče se on pod odoru, šuštavo i mračno, ali bolje nego rov. Samo par sekundi kasnije, evo i vojne policije. Dva rezona bez razuma. – Da niste videli jednog rezervistu kako beži ovuda? – Otišao je tamo – reče sestra i pokaza ka pravcu gde se nikad niko nije vratio. Kad su otišli, vojnik se iskobeljao ispod odore, zahvalan, zadihan, kao da se ponovo rodio. – Hvala vam! Ne želim da ubijam nikoga ko mi nije ni hleb oteo, ni pesmu prekinuo. Znate... ako smem primetiti... imate neverovatno lepe noge! Sestra ga pogleda, i nasmeja se, ali ne kao žena, nego kao neko ko zna mnogo više o svetu nego što mu se dopušta. – Da si pogledao još malo više, video bi i divan par jaja. Ja sam Volodomir. I ja bežim od fronta!
Vojnik trepnu. Onda klimnu. Niko se tu više nije pretvarao.
Otišli su zajedno niz prugu, jedan s jajima u rancu, drugi s jajima ispod odore.
I zato dragi moji, rat nije priča o herojima. Rat je priča o onima koji su imali dovoljno muda da ne ubijaju.
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
