Svako jelo možeš napraviti na dva načina – sa ljubavlju ili preko kurca. Ja drugi nisam probao. I neću. Jer kuvaš da se pamti – ne da se preživi. Ovo je boranija, kakva mora da bude!
Nema gore stvari od raspadnute boranije. Dobro, ima – loš brak, ali o tom drugom put. Danas pričamo o jelu koje može da bude vrhunski ručak, a može i kazna, sve zavisi da l’ kuvaš sa dušom ili onako – preko kurca.
📌 Šta ti treba:
– 500g belog mesa (pileći file) – 2 srednje glavice crnog luka – 400g smrznute žute boranije – 4 čena belog luka (ili više, ako voliš da dišeš istinu) – Mleko (koliko da ogrezne boranija) – Maslinovo ulje – Brašno – Aleva paprika – Mirođija (pošteno) – Na vrh noža sode bikarbone (za luk) – So, biber po ukusu 🚫 Vegeta – ni pod razno!
📝 Priprema – red, rad i ljubav:
Meso iseckaš na kockice, pa ga ispržiš na ulju dok ne uhvati boju. Ne kuvaš za bolnicu.
Luk sitno seckaš ili samelješ s malo vode. Krčkaš minimum pola sata – uz na vr` noža sode bikarbone, da se lukac skroz rastopi. Ne pravimo luk čorbu.
Naliješ mlekom da ogrezne, pa dodaš boraniju. Dobra se kuva 10-15 minuta, loša – ne vredi ni da se kuva.
U međuvremenu – zaprška. Na maslinovom ulju propržiš beli luk, pa dodaš brašno. Tek pred kraj ubaciš alevu papriku. Nema „zveknem sve“, nisi DJ na svadbi. Paprika ide pažljivo, da ostane začin, a ne smrtni greh.
Zapršku umešaš nežno. Kašika nije mešalica za beton.
✨ Začini? Samo so, biber, mirođija i beli luk. Sve ostalo – industrijska prevara.
👵 Napomena iz detinjstva: Moja baba s majčine strane je stavljala malo sirćeta – da "zaoštri note", kako je govorila. I iako sam njeno kuvanje smatrao umetnošću, prilagodio sam recept deci. Danas ne kiseli, nego umiri – da možeš jesti i posle škole, i posle posla. Moj savet je ako volite kiselo, pola limumna je dovoljno, ako preterate, dodajte soli je so blokira kiselo, kiselo blokira slano, kao mleko gorčinu.
💡 Završna misao: Svako jelo možeš napraviti na dva načina – sa ljubavlju ili preko kurca. Ja drugi nisam probao. I neću. Jer kuvaš da se pamti – ne da se preživi.
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
