Zato ne smemo ići bez plana. Potrebna je privremena, stručna, nacionalna vlada. Potrebna je dogovorena tranzicija. Potrebno je da se jednom u životu prestane sa strančarenjem i počne sa odgovornošću.
Dugo već posmatram kako se nad izranjavanim telom Srbije nadnose dve vrste grabljivica: one koje su ga godinama komadale i one koje sada glume spasioca, a u džepovima šuškaju istim papirima iz stranih ambasada. Jedni nose krst, drugi nose zvezdice na plavom platnu, a između njih – narod. Ponekad apatičan, ponekad gnevan, najčešće zbunjen. Ali sada i sve budniji.
Vučićev režim je leš. To više nije metafora, već dijagnoza. Fizička, moralna i institucionalna. Došao je na vlast obećavajući sve ono što danas ispunjava – ne narodu, već zapadnim centrima moći. Predao je skoro sve, uz osmeh. Neke stvari su mu tražili, druge je sam nudio. A sad, kad je počeo da smeta i sopstvenim nalogodavcima, na njegovo mesto se guraju novi – samo uglađeniji izdavači otadžbine.
I nije problem što Vučić pada. Problem je što neće pasti sistem koji ga je stvorio. Sistem u kom se patriotski kapacitet meri po brzini potpisivanja predaje. Sistem u kom se patrijarh bira među tri koverte – a dovoljno je bilo da se ona sa Perićevim imenom stavi u zamrzivač preko noći, da bi se sve unapred znalo. Duša naroda na aukciji, a oltar pod termostatima službe.
Jer taj isti patrijarh – za koga znamo ko ga je postavio i po čijem nagovoru – biće patrijarh koji će, kad dođe trenutak, blagosloviti odricanje od svetinja. Od Gračanice. Od Dečana. Od Prizrena, Budimlja i Morače. Biće to hrišćansko pečatanje geopolitičkog razaranja. Kad bogoslovije utihnu, tišina više nije sveta – postaje sramotna.
A dok se to dešava, opozicija pravi proteste na kojima se ne traži promjena izbornog zakona. Ne traže se kamere na biračkim mestima. Ne traži se nadzor nad GIK-om i RIK-om. Ne traži se čišćenje biračkog spiska. Ne traže se slobodni mediji. Traži se Vučićeva glava – ali ne iz ideala, već iz ambicije. Jer mnogi su već videli sebe na mestu ministra. I neka nova raspodela plijena.
I taman kada ljudi počnu da veruju da nešto može da se menja, medijski lešinari – inače u službi stranih interesa – zavijaju jer "nema dovoljno zastava EU na protestima". Jer valjda nije dovoljno dobar bunt, ako nije po meri kolonijalne čekaonice. Ne prija im narod koji hoće slobodu – ako sloboda nije pod njihovom kontrolom.
I tu dolazimo do tačke pucanja. Jer ako Srbija hoće promenu – ona mora da bude sistemska. Ne personalna. Ne menjati jednog kabadahiju drugim gospodarem. Već promeniti logiku.
Zato je važno da se sada oglase oni koji se godinama ćutali. Da Milorad Vučelić shvati da je njegova tišina saučesništvo. Da Emir Kusturica, iako nekom možda kontroverzan, shvati da je njegov glas i dalje jači od hiljadu "analitičara". Da Novak Đoković, ako već ima status koji ima, mora da zna da Srbija sada više nego ikada treba njegovu patriotsku reč – ne zbog politike, već zbog naroda.
Ali ne staje se tu. Potrebni su nam i drugi – svaki umetnik, sportista, pesnik, profesor, slikar, trener, glumac, penzionisani vaterpolista ili aktivni košarkaš. Ako oseća ovu zemlju. Ako veruje da Srbija nije mrtva nego zarobljena. Ako zna da patriotizam nije u aplauzima vlasti, nego u riziku da kažeš istinu.
Jer ako se Vučić i sruši, prva reakcija Zapada biće – destabilizuj. Raška. Sever Kosova. Vojvodina. Gde god može da se podmetne fitilj, biće podmetnut. Ne da bi se Srbi međusobno tukli, već da ne bi imali vremena da srede zemlju.
Zato ne smemo ići bez plana. Potrebna je privremena, stručna, nacionalna vlada. Potrebna je dogovorena tranzicija. Potrebno je da se jednom u životu prestane sa strančarenjem i počne sa odgovornošću.
U protivnom, lešinarima će biti svejedno – ko god dođe, samo da je poslušan. A mi ćemo još jednom ostati bez ičega, jer smo sve zamenili iluzijom da “promena” znači “druga faca na TV-u”.
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
