Kolumna jednog Gariše u svetu gde je hladnoća postala društvena norma.

U ovom svetu, gde ti svi govore da „ne treba da se primaš“, biti tankokožac je kao nositi papirni kišobran na betonskom pljusku – znaš da ćeš pokisnuti, ali ga nosiš i dalje jer ti je bar estetski bliži srcu od pancira.

Danas je moderno ne osećati. Moderno je reći: „Ma boli me dupe.“ I to je postao novi ideal – da te ne boli ništa, da ti niko ne znači ništa, da sve svodiš na kalkulaciju: koliko ja tebi – toliko ti meni. I ako daš više – budala si. Ako ćutiš kad ti je teško – zreo si. Ako se obraduješ ko dete – naivan si. Ako ne preboliš za tri dana – slab si.

E pa, nismo svi rođeni da budemo emotivni algoritmi s planom B, C i D za slučaj da nas neko pogleda pogrešno. Neki od nas i dalje osećaju. I to celim telom. Celim bićem. I tu je ono prokleto teško: jer kad imaš tanku kožu, nema filtera između sveta i tebe. Sve te stigne. I ono izrečeno. I ono prećutano.

Znaš da imaš tanku kožu kad te zaboli što ti neko nije odgovorio na poruku, iako vidiš da je aktivan.
Znaš da imaš tanku kožu kad u prodavnici vidiš staricu kako broji dinare i želiš da platiš umesto nje, ali znaš da će se uvrediti.
Znaš da imaš tanku kožu kad primetiš da se neko povukao, i pre nego što ti to kaže.
Kad ti reč „izvini“ više znači nego stotine „volim te“.
Kad prepoznaješ tugu u očima pre nego što padne suza.

I šta ti ostane u svetu gde ljudi ne gledaju oči, već statuse?
Gde se „brinem za tebe“ kaže lajkom, a „nedostaješ mi“ se prećuti jer je slabost?
Ostane ti da pokušaš da ne poludiš među onima koji ne osećaju, a ponašaju se kao da su centar sveta.

Empatija – ta staromodna reč koja u današnje vreme zvuči kao nešto što si video u starom filmu, crno-belom, dosadnom, koji ti je deda puštao dok si čekao crtani.
Danas, kad kažeš nekome da si razočaran jer je bio ravnodušan – dobiješ pogled kao da si zatražio krvnu žrtvu.
Kažu ti: „Nemoj da očekuješ od ljudi da budu ti.“
Znam.
Ali to je kao da ti kažu da ne očekuješ od vode da bude mokra.

Cinizam me tera da kažem da bi svet bio savršen za robotiku: svi sa emocionalnim softverom verzija 1.0, restart po potrebi, bez empatije, bez boli, bez sećanja. Ali problem je što mi, tankokožci, ne možemo da izbacimo sebe iz sebe.

Mi ne znamo da gledamo, a da ne vidimo.
Ne znamo da slušamo, a da ne čujemo.
Ne znamo da pričamo, a da ne osećamo svaku reč.

I onda nas nazivaju „teškima“.
Ne, mi nismo teški.
Teško je živeti u svetu koji se pravi da si ti problem jer ne znaš da budeš površan. 

Meni su najviše puta u životu zamerili što „previše osećam“.
Pa izvinite, gospodo emocionalni zombiji. Izvinite što se ne radujem stikerima sa srcima, već ljudima koji u dva ujutro pošalju poruku „Jesi li dobro?“
Izvinite što ne umem da zaboravim ružne reči, jer mi i dalje odzvanjaju kao grom u praznom hodniku.
Izvinite što ne mogu da gledam film u kome neko pati, a da mi ne zadrhti stomak.

Izvinite što nisam hladan.
Što nemam pancir.
Što nisam savršen za svet bez duše.

Ali, zato što sam takav – ja ne ostavljam kad je najteže.
Ja ne lažem da ne bih povredio, nego biram reči koje leče.
Ja ne ignorišem poruke kad su pune tišine.
Ja sam onaj koga zoveš kad svi drugi „nemaju vremena“.

Ko ima tanku kožu, ima debelu dušu.
Jer bez te debele duše – tanku kožu bi svet odavno pocepao.
I ne, nije to za svakog. 
Ali za one koji znaju – to je najčistija forma hrabrosti.

Zato, ako si i ti među nama, ne popravljaj se.
Samo se skloni kad duša kaže: „Ovde nema mesta za mene.“
I zagrli svoju ranjivost kao najskuplje oružje.
Jer ti ne lomiš.
Ti osećaš.
A to je jedina stvar koju još uvek ne može da iskopira nijedan algoritam.

A kad te sledeći put neko pita:
„Što si tako tanak?“
Samo mu reci:
„Zato što imam dušu koja nije na rasprodaji.“