Vratila se kroz vrata koja smo zazidali,
skinula prah sa imena na poštanskom sandučetu
kao da briše poslednji dokaz da sam ikada bio ovde.
Stala je na prag sa osmehom starim hiljadu godina,
ali u tom osmehu nema ni prošlosti ni doma,
samo tišina koja već zna moje ime.
Nema me u njenim očima.
Nema me.
U njenim očima nema mog odraza,
samo beživotna svetlost nečeg potrošenog.
U njenim rečima nema ruku,
nema skloništa,
nema ničega što bi moglo da me zadrži.
Dodirujem je,
a pod prstima osećam kožu punu pepela.
Nema me u njenim očima.
Nema me.
Govorio sam joj tiho,
da ne polomim staklo
koje smo nekad zajedno kačili
na prozore snova.
Ona lomi moje reči među zubima
kao kosti iz kojih se više ne može iscediti srž.
Gledam je, a ne vidim.
Slušam je, a ne čujem.
Dodirujem je,
a vetar mi se prosipa kroz dlanove.
Nema me u njenim očima.
Nema me.
Ona ne pamti zašto smo se voleli.
Ne pamti rane koje smo nosili jedno za drugo.
Njen pogled je gladan,
ali ne mene,
već onoga što sam postao dok nje nije bilo.
Sedimo za stolom koji me ne pamti.
Pred nama tanjiri puni reči
koje niko ne jede.
Tišina između nas gušća je od zidova.
Usamljenije je nego kada sam bio sam.
Ako ostanem,
biću senka koja se raspada pod njenim prstima.
Ako odem,
više se nikada neću vratiti.
Ali možda se nikada nisam ni vratio.
Možda sam samo duh u njenom računu.
Još jedna stavka.
Još jedan trošak.
Život koji nikada nije bio naš.
Nema me.
