Čekao sam te kao jamu bez dna
kao krst bez imena u blatu
kao pas koji liže sopstvenu ranu
i veruje da je to ljubav.
A ljubav me nije prepoznala...
Čekao sam te u sobi bez vazduha
među svećama koje smrde na loj
među satovima koji gutaju kosti
među zidovima što pamte psovke mog oca.
A ljubav me nije prepoznala...
Nosio sam ti srce u kesi od hleba
da ga ne pokvasi kiša Novog Sada
da ga ne zgaze tramvaji bez kočnica
da ga ne prodam gladan kao što su prodali mene.
A ljubav me nije prepoznala...
Kopao sam bunar u suvoj zemlji
zalivao ga suzama mrtvih dedova
hranio ga kostima svojih ljubavi
i pesmom koju sam krio od majke.
A ljubav me nije prepoznala.
Pisao sam ti ime po Dunavu
da ga proguta mulj i vrati kao talog
da ga izgovori vetar sa Salajke
da ga čuju psi koji noću urlaju na vozove.
A ljubav me nije prepoznala...
Dao sam ti telo bez zaklona
bez računa, bez svedoka, bez Boga
dao sam ti mladost kao kravu na klanje
dao sam ti dušu kao nož bez drške.
A ljubav me nije prepoznala...
Video sam te u hiljadu žena
u očima koje su tražile karticu
u rukama koje su merile težinu novčanika
u usnama koje su brojale tuđe laži.
A ljubav me nije prepoznala...
Sad` lutam gradom bez adrese
među izlozima koji me ne vide
među ulicama punim pasa, a ne parova
među svetlima što lažu da je toplo.
A ljubav me nije prepoznala...
I znam — čekao sam kao ludak
kao vojnik koji ljubi metak
kao dete koje traži oca u mraku
kao čovek koji veruje reklami.
A ljubav me nije prepoznala...
Kad umrem, staviće kamen bez slova
i reći će: bio je čudan, mnogo je voleo
a ja ću u zemlji šapnuti crvima
da sam samo čekao pogrešan san.
A ljubav me nije prepoznala...
Možda će jednog jutra
dok Dunav diše kao star konj
dok grad miriše na hleb i vlagu
dok me Iskra i Tajna zovu po imenu
srce ustati iz pepela kao pas koji se vraća.
I ljubav će me jednom ipak prepoznati...
