Kiša pada po praznom dvorištu,
blato pamti korake koji se ne vraćaju.
U prozoru svetli soba bez glasa,
u meni hodnik bez vrata.
Sastavljeno srce, ali kazna mu je da kuca...
Najlepša ljubav u mom životu
nikada nije počela.
Sedeli smo na dve obale istog mora,
talasi su čitali našu presudu.
Sastavljeno srce, ali kazna mu je da kuca...
Pisao sam ti pesme
mastilom od rđe i nesanice,
u bocama od zelenog stakla
koje su se razbijale o obalu tišine.
Sastavljeno srce, ali kazna mu je da kuca...
Ti si mi vraćala ćutanje
hladno kao mermer mrtvačnice,
gde su me noćni lekari krpili
iglama od izdaje i koncem od laži.
Sastavljeno srce, ali kazna mu je da kuca...
Šav preko šava,
stari ožiljci kao zarđali katanci,
novi kao sveže rane bez imena,
na svakom tvoje neizgovoreno zbogom.
Sastavljeno srce, ali kazna mu je da kuca...
U svemiru moje sobe
zvezde su ekseri u tavanici,
komete su skalpeli bez milosti,
Bog je ćutao iza oblaka od pepela.
Sastavljeno srce, ali kazna mu je da kuca...
Gledali smo iste talase,
ti brojala školjke,
ja merio dubinu,
most između nas trunuo bez koraka.
Sastavljeno srce, ali kazna mu je da kuca...
Postoje ljubavi koje ne počnu
da bi nas naučile kraj,
postoji tišina koja jede čoveka
sporije od bolesti.
Sastavljeno srce, ali kazna mu je da kuca...
Sada sedim u kiši
među blatnjavim cipelama dana,
neproduktivan, prazan, tužan,
kao sat koji je zaboravio vreme.
Sastavljeno srce, ali kazna mu je da kuca...
I znam: kazna nije što si otišla,
kazna je što i dalje volim.
Kazna je što ovo čudovište od šavova
još ume da kuca.
Sastavljeno srce, ali kazna mu je da kuca...
