Najlon pijaca nije pijaca. Najlon pijaca je vremeplov, muzej sirotinje, akademija cenkanja, socijalna mreža pre interneta i najveća novosadska kutija uspomena pod otvorenim nebom.
Mi sa Salajke nismo „išli na Najlon“. Mi smo tamo odrastali.
Prvo te vode deda, tata, stric, komšija, neko stariji ko već zna gde se gleda alat, gde su knjige, gde se kupuje kabl koji „sigurno radi“, gde se ne pita mnogo, gde se cenka, gde se ne pokazuje oduševljenje jer odmah cena skoči za pola plate.
Ideš mali, vučeš se za rukav, smrznut ako je zima, prašnjav ako je leto, a oko tebe čitav svet razbacan po kartonima, najlonima, stolovima, gepecima i kutijama.
Neko prodaje čizme, neko stare ploče, neko sat bez kazaljke, neko lampu iz doba kada su ljudi još čitali pod pravim svetlom, neko knjige koje su preživele više života nego njihovi vlasnici.
I sve miriše na mešavinu prašine, pljeskavice, mekika, stare garderobe, lošeg parfema, benzina, znoja, tuge, nade i onog posebnog novosadskog osećaja da možda baš danas za male pare nađeš nešto što ti stvarno treba. Ili nešto što ti uopšte ne treba, ali bez toga ne možeš kući.
Najlon je počeo kao narodna nužda. Ljudi su iznosili ono što imaju, ono što im je ostalo, ono što im smeta, ono što je neko drugi možda čekao celog života. Priča kaže da se još pre rata tu trgovalo stokom, ogrevom, drvima i ugljem, a posle rata, posebno od šezdesetih, Najlon postaje ono što danas znamo: buvlja pijaca, grad u gradu, haos sa unutrašnjim redom.
Ime je, kažu, najverovatnije dobio po tome što se roba slagala na najlonima po zemlji. I ima u tome neke velike simbolike. Jer na Najlonu nikada nije bilo važno samo šta je na tezgi, nego šta je ispod, iza, u kutiji, u prašini, u priči prodavca, u onom: „Radi, majstore, samo nema kabl.“
Tokom kriza devedesetih, za mnoge od nas Najlon više nije bio samo izlet. Bio je mala ekonomija preživljavanja. Mi smo donosili stare stvari, prodavali šta se moglo, menjali, nosili, vraćali, kupovali jeftino, prodavali još jeftinije, ali izlazili sa nekim džeparcem i osećajem da se čovek nekako snalazi i kad država propadne, plata nestane, a dostojanstvo se krpi kao stara jakna.
Tamo si učio kapitalizam iz blata, mnogo pre nego što su nam ga objasnili iz kancelarija. Učio si da vrednost nije u ceni, nego u potrebi. Da ista stvar za jednog čoveka bude krš, a za drugog spas.
Da postoje ljudi koji prodaju uspomene jer moraju. I ljudi koji ih kupuju jer se nadaju da će tuđe uspomene popuniti neku rupu u njihovom životu.
Danas je Najlon drugačiji, ali je ostao isti. Ima robe iz celog sveta. Ima garderobe, alata, telefona, laptopova, bele tehnike, kablova, delova, knjiga, ploča, stripova, nameštaja, ukrasa, slika, šrafova, igračaka, biljaka, parfema, čarapa, patika i onih misterioznih stvari za koje niko ne zna čemu služe, ali svaki pravi Najlonac zastane i kaže: „Čekaj da vidim šta je ovo.“
Najlon je jedino mesto gde čovek može da ode po jedan šraf, a vrati se sa starom enciklopedijom, vojničkim rancem, lampom bez abažura, tri majice, kablom za uređaj koji više ne postoji i osećajem da je prošao dobro. To je njegova lepota. Nije savršen, nije ulickan, nije sterilan. Nije tržni centar sa mirisom plastike i lažnog luksuza.
Najlon je realan. Tamo se vidi život onakav kakav jeste: polovan, krpljen, duhovit, tvrdoglav, pomalo tužan, ali živ. Tamo nema mnogo foliranja. Ako nemaš para, možeš da gledaš. Ako imaš malo para, možeš nešto da nađeš. Ako imaš oko, možeš da iskopaš blago. Ako imaš strpljenja, možeš da čuješ priču. A ako imaš dušu, shvatiš da Najlon nije samo mesto prodaje.
To je poslednji veliki novosadski ritual običnog sveta. Mi sa Salajke to znamo bolje od mnogih. Jer smo na Najlon išli kao deca, sa očevima i dedovima, gledali ih kako okreću šrafciger u ruci kao da procenjuju hirurški instrument, kako spuštaju cenu bez trunke stida, kako se raduju starom alatu više nego neko novom telefonu. Posle smo išli sami. Pa smo prodavali. Pa kupovali. Pa se vraćali. Pa odvodili druge.
I svaki put Najlon bude isti i nikad isti. Kao život. Samo što život nema tezgu na kojoj možeš da se cenkаš. Na Najlonu još možeš. I zato ga ne treba gledati samo kao pijacu. Treba ga gledati kao spomenik snalažljivosti jednog grada. Kao mesto gde je Novi Sad najviše ličio na sebe: malo gospodski, malo sirotinjski, malo ravničarski, malo svetski, malo balkanski, ali uvek živ. Jer dok ima Najlona, ima i nade da ništa nije potpuno izgubljeno. Ni stara knjiga. Ni zarđali alat. Ni ploča bez omota. Ni dedina priča. Ni detinjstvo sa Salajke.
Samo treba ustati rano, prošetati između tezgi i znati da se pravo blago nikada ne nalazi na prvom pogledu. Mora malo da se čeprka. Po kutijama. Po sećanju. Po sebi.
