Salajka ga ne pamti po pameti, ni po delima. Pamti ga po zakrpi, po prljavom ramenu, po čudnom hodu. Ali ja – ja hoću da ga pamtim po onome što je nosio nevidljivo: po gubitku koji se ne vidi, a od kojeg se i najjače ruke tresu. Po tišini kojom je hodao kroz mahalu, i po ćutanju koje je bilo dublje od svake molitve.
Na Salajki, među zbijenim avlijama, blatnjavim sokacima i fasadama koje su pocrnele od vekova dima i zime, ime Puvalo Vasa živelo je duže no što su ga i najupornije kiše mogle saprati iz sećanja. Nije imao ni kuću, ni čeljad, ni belež oko glave, ali je zato ušao u predanje – ne po mudrosti, već po izgledu. "Nećeš ti meni ići po Salajki, k'o Puvalo Vasa!" – govorila je moja baba, dok mi rukom ispravlja kragnu, a deda tiho psuje, odmjeravajući moj prsluk od čukundede koji je više ličio na pozorišni kostim nego na ono što su ostali klinci sa Salajke nosili.
Bio sam ekscentrik, jesam, ali po mernoj jedinici Salajke. Nosio sam tatine stare izbledede farmerke, više poderane od sećanja, nego po šavu. Moda me nije volela, a ni ja nju. Nosio sam pradedin prsluk, a na njemu bedž Džimija Hendriksa, i još pride onaj s rukom u plamenu s omota Pink Floyd-a. Bavio sam se svirkom, stihom i svetlom, pa su mi se džepovi češće punili negativima nego dinarima. A njih dvoje – deda u košulji što kad se naštirka može služiti kao pancir, i baba, s rukama uvek zamirisanima na sapun od glicerina – stajali su kao stubovi poretka starijeg od mene.
Iz porodične kuće sam otišao u život, ali mi je priču o Puvalu Vasi ispričana tek kasnije, na Kraju sveta – na čardi kod Kovilja, pod orajima, kad je deda prestao da štedi reči, a baba pustila da joj pogled malo omekša. Tada su mi, kao bajku bez kraja, u detaljima ispripovedali legendu o čoveku koji je bio više opomena nego uspomena, više šapat nego ime.
Puvalo Vasa došao je na Salajku iz Iriga. Tamo gde su se nekada pevale najlepše liturgije i točio najčistiji rizling, došla je 1795. godine kuga, ona crna, strašna. Irig, koji je bio kulturna metropola Srema, nestao je u ropcu. Vasu je poštedela. Umesto smrti, podarila mu je preživljavanje – ono najteže. Izgubio je sve: ženu, decu, ukućane, rod i broj. Ostao je sam, kao kamen iza klisure.
Kažu da je bio gospodin školovani, sa hartijom iz Pečuja. Govorio je i latinski, i madžarski, i naški, i sve to tiho, kao da čuva u sebi crkveni molitvenik. No kad ti sve nestane, znanje ti postane uteg, a reči se pretvore u gorčinu. Došao je u Novi Sad u svojim tridesetim, a već se vukao kao stogodišnjak. Nije prosio. Nije se žalio. Radio je sve – cepao drva, kovao potkove, čistio furune, prenosio tegle krastavaca s kamiona, vadio cigle iz ruševina. Bio je biroš, nadničar, paorska senka. Žuljevite ruke, krte nokte i plećku prepunu rana nosio je kao odoru radničke tuge.
Oblačio se kao da mu odeću donose duhovi: čakšire od kudelje, od istog onog materijala od kojeg su se pravili džakovi za žito, zavezane štranjkom kojom se krava privezuje za jasle; košulja bez dugmadi, izbledela i puna zakrpa, prsluk koji se više sastojao od uspomena nego od platna. Zimi bi samo ogrnuo austro-ugarsko vojničko ćebe, onako, na leđa, svezano na grudima, kao zakasneli vitez sirotinje. Po njemu bi vetar duvao slobodno, ali nikad nije ni pokušavao da se zakopča.
Sedeo bi pred kafanom "Kod Rade" i pio najgoru brlju, onu što je pre toga skidala boju s ormana. Pio je kao što se pije posle postojanja – bez žeđi, bez veselja, samo da se zaboravi. Njegove ruke, kvrgave, ispucale, sa žuljevima kao zadebljanom korom, pričale su više od svih njegovih priča. Po njima se videlo da su držale i pero, i motiku, i kramp, i flašu.
Deca su mu se smejala, bojažljivo. Stariji su izbegavali njegov pogled. Niko ga nije mrzeo, ali ga niko nije ni znao. Spavao je po štalama, ili, ako bi se prepio, neki od pragova bio bi mu jastuk. Nije birao, niti se žalio – kao da mu je svaka klupa bila postelja, a svaki kamen zagrljaj.
Kažu da je mogao da recituje Horacija napamet, da je znao napamet molitve iz starih rukopisnih bogoslova, da je jednom pijan pričao o Volteru kao da mu je bio komšija. Ali niko nije slušao čoveka koji miriše na kal i trulež. Umro je pod stolom u kafani, dok su se igrale karte i točilo pivo. Kad su ga našli, već se bio ohladio. Odneli su ga bez govora, bez zvona, bez sveće. Samo mu je konobar skinuo šešir i rekao: „Ajde, Vaso, stig’o si.“
Kad danas pomislim, možda je bio on poslednji boem tuge, poslednji čovek koji je nosio svoj bol kao što paor nosi zob u jutro magle – bez reči, ali s poštovanjem. I zato, kad mi deda kaže: "Nećeš ti meni ići k’o Puvalo Vasa!" – ja klimnem, ali u sebi pomislim: možda bi i trebalo. Jer onaj ko je sve izgubio, i dalje hodao uspravno, zaslužuje više poštovanja od onih koji nikad ništa nisu ni imali da izgube.
Salajka ga ne pamti po pameti, ni po delima. Pamti ga po zakrpi, po prljavom ramenu, po čudnom hodu. Ali ja – ja hoću da ga pamtim po onome što je nosio nevidljivo: po gubitku koji se ne vidi, a od kojeg se i najjače ruke tresu. Po tišini kojom je hodao kroz mahalu, i po ćutanju koje je bilo dublje od svake molitve.
Da je danas živ, Puvalo Vasa bi verovatno bio proglašen hipsterom – sa svojom vrećastom garderobom, bedemom od tišine i pogledom kroz zakrpljeni prsluk. A ne čudakom s margine. Vreme se promenilo, ali Vasa – on nikad nije pripadao nijednom. Baš zato što je pripadao svima.
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
