Zavisnost.
Mnogo više od onoga kako je obično definišemo.
Mnogo tiša, mnogo rasprostranjenija i mnogo prihvaćenija nego što volimo da priznamo.
Lakše nam je da prstom pokažemo na one koji piju, drogiraju se ili se kockaju. Njihove zavisnosti su glasne, vidljive, socijalno obeležene. One imaju miris, zvuk, etiketu. Društvo ih prepoznaje kao problem jer remete red, jer su neestetske, jer nas teraju da se suočimo s onim što bismo radije zaboravili. A zaboravljamo da su ti oblici često samo površinski simptom nečeg dubljeg, starijeg i univerzalnijeg. Nečega što se ne leči zabranom i ne nestaje osudom.
Bivši pušači to dobro znaju, iako to nikada neće priznati. Sa posebnom gorčinom osuđuju one koji još pale cigaretu, kao da su se odrekli ne samo nikotina, već i dela sebe. A u nekoj tišini, koju sebi ne dozvoljavaju da čuju, još uvek sanjaju onaj prvi dim. Topao. Gust. Smirujući. Onaj kratki trenutak u kome se činilo da imaju kontrolu nad sopstvenim telom i mislima. Zavisnost ne nestaje. Ona samo menja masku.
Jer zavisnost nije porok.
Ona je struktura.
Urezana je u samu srž ljudskog bića, u njegovu potrebu da ublaži nelagodu postojanja. U njegov strah od praznine. U njegovu nesposobnost da ostane sam sa sobom bez nečega što ga ometa, stimuliše, drži na površini.
Postoji li iko ko nije zavisnik?
Pogledajmo svakodnevicu, onu najbanalniju. Radne nedelje u kojima živimo unapred. Pravimo mentalne spiskove svega što ćemo „konačno“ uraditi za vikend, kao da je vikend neka vrsta iskupljenja. A kada vikend dođe, ili obavimo samo ono što moramo, ili ga potrošimo razmišljajući o tome koliko nam je ostalo do ponedeljka. Da li je to zavisnost od produktivnosti ili strah od neiskorišćenog vremena? Ili još gore — strah od vremena koje nema svrhu?
Čim se pojavi praznina, mi je punimo. Ne pitanjima, nego sadržajem.
I tu je hrana. Ona najiskrenija zavisnost, jer ne glumi moral. Ugojili ste se, znate to, ali ipak tražite potvrdu od najbližih. Ne zato što ne vidite istinu, već zato što vam treba dozvola da je ignorišete. Njihove reči vas umiruju na kratko, a onda ostajete sami. I tada uzimate celu tepsiju kolača, privijate je uz sebe kao saveznika, i jedete — ne iz gladi, nego iz potrebe da se nešto popuni. A što više jedete, to je rupa veća.
Zavisnost nije čin.
Zavisnost je potreba da se ne oseća.
Savremeni čovek je zavisnik i onda kada sve izgleda pristojno. Zavisnik od posla, jer rad daje identitet. Zavisnik od šopinga, jer kupovina daje iluziju promene. Zavisnik od stalne produktivnosti, jer neproduktivnost podseća na besmisao. Zavisnik od „rada na sebi“, jer obećava da će sutra biti lakše, ako danas još malo izdrži.
Telefon se ne proverava zato što nešto važno stiže. Proverava se zato što tišina preti. Notifikacije nisu informacije, one su potvrde postojanja. Svaki zvuk je mali dokaz da smo još uvek deo nečega, makar algoritma.
Danas se ne pita da li smo srećni.
Pita se da li smo zauzeti.
U autobusima ljudi zure u ekrane ne zato što ih svet zanima, već zato što ih sopstvena unutrašnjost plaši. Susret sa sobom postao je luksuz koji sebi ne dozvoljavamo. Da li je to zavisnost od tehnologije ili bekstvo od tišine? Razlika je gotovo nebitna. Obe vode na isto mesto.
Arhetipski gledano, zavisnost je deo nas. Ona je stara koliko i svest o smrti. Metafizički, ona je pokušaj da se pronađe smisao u svetu koji ga više ne nudi spontano. Nekada su to bile boginje, rituali, zajednice. Danas su to ekrani, supstance, rad, kupovina, stalna buka.
Tražimo smisao tamo gde je najbrže dostupan, čak i kada znamo da nas to troši. Čak i kada znamo da je cena previsoka. Jer alternativa je pogled u prazno.
I tu dolazimo do pitanja koje ne volimo da postavimo.
Ne da li smo zavisni — jer jesmo.
Već: da li zavisnost oblikuje naše živote ili mi oblikujemo nju?
Da li je ona izraz našeg unutrašnjeg nemira ili posledica sveta koji nas neprestano gura ka nečemu novom, jačem, boljim? Možda je i jedno i drugo. Možda je zavisnost savršena simbioza čoveka i sistema koji zna kako da mu ponudi utehu bez rešenja.
Neki će zavisnost videti kao slabost.
Drugi kao suštinu ljudskog iskustva.
A možda je istina mračnija od oba pogleda.
Možda život bez zavisnosti ne postoji.
Možda se svet već pomirio s tim.
Možda se vrata ne zaključavaju jer niko ne pokušava da izađe.
Sve je dozvoljeno. Sve je dostupno. Sve je normalno.
I niko nas ne tera.
Mi ulazimo sami.
Mi ostajemo svojom voljom.
I dok tražimo sledeću dozu smisla, utehe ili zaborava, svet mirno gori — ne u eksploziji, već u stalnom, tihom sagorevanju.
Vrata su otvorena.
Ali pitanje više nije da li možemo da izađemo.
Već da li uopšte želimo.
