Život kao slagalica bez završne slike,
jer nikad nije bila ni nacrtana.
Kupujemo vreme za valute pažnje,
prodajemo snove za priznanje koje hladi.
A dan kad sve postigneš – najtiši je dan.
Tišina tada ima težinu čitavog univerzuma...
Jer žudnja uvek ostaje gladna...
U ogledalu sveta vidimo senku, ne svoje lice, već ono što je izmaklo. Peščani sat u plućima curi unazad, dok brod snova nikad ne pristane. A mi stojimo, puni svile i dima, a prazni kao školjke bez mora... Jer žudnja uvek ostaje gladna...
Dotakli smo vrh planine što ne postoji, na kartama koje crtamo u hodu. Uspeh je samo druga reč za odsustvo, a zlatne medalje režu kožu kada se noću svuku. Pijani od svojih pobeda, povraćamo tišinu. Na slavlju, jedini gost – nedostatak... Jer žudnja uvek ostaje gladna...
Sagradili smo hramove od svojih ambicija, ali božanstvo unutra nema glas. Kroz ključanice gledamo u prošlost i pitamo se kad smo prestali da dišemo punim plućima. Duša nam liči na grad posle parade. Svetla su ostala, ali ljudi nisu... Jer žudnja uvek ostaje gladna...
Svaka nova želja nosi oblik prethodne, ali presvučena krznom reklama i pohvala. Mi smo kerberi svojih ciljeva, lažno čuvamo, stvarno grizemo prazninu. I kad zagrlimo što smo hteli – izmiče obliku. Želja ne pamti zadovoljstvo, samo žeđ... Jer žudnja uvek ostaje gladna...
Poljubac za koji smo živeli ceo život, izgubi ukus kad ga dobiješ. Uspomena je parfem, a dodir – papir. Vrhunci se pretvaraju u zidove čim stignemo. A hodnici uspeha nemaju vrata. Samo promaje sa natpisom "još"... Jer žudnja uvek ostaje gladna...
Život kao slagalica bez završne slike, jer nikad nije bila ni nacrtana. Kupujemo vreme za valute pažnje, prodajemo snove za priznanje koje hladi. A dan kad sve postigneš – najtiši je dan. Tišina tada ima težinu čitavog univerzuma... Jer žudnja uvek ostaje gladna...
Čak i kad volimo, volimo nerealno, očekujući od drugih da spasu nas od nas. Naša čežnja se oblači u tuđa tela, a onda ih krivimo što nisu dom. I ljubav postane tek mesto za parkiranje večnosti, a mi bez karte, bez dozvole... Jer žudnja uvek ostaje gladna...
Mi smo potrošači transcendencije, tražimo smisao kao sniženje u petak. Bogovi beže od naših molitvi, jer su previše konkretne da bi bile svete. I kada se ućutimo – nađemo pitanje. Kad progovorimo – izgubimo odgovor... Jer žudnja uvek ostaje gladna...
San koji smo sanjali o sebi, postane zatvorska ćelija kad ga ostvarimo. Biti ono što si hteo – zar to nije i najteži kavez? Jer tada više nema izgovora. I kad više ne trčimo – shvatimo da nismo znali da hodamo. Uspeh nas je učio da letimo bez neba... Jer žudnja uvek ostaje gladna...
Na kraju, pre nego što umremo, žudimo da ponovo počnemo – sve, ali drugačije. Ne zato što nismo stigli, već zato što ne znamo šta sad. Čovek je jedina zver koja ne zna šta da radi kad je sita. I u poslednjem dahu – poželi još jedan pokušaj. Ne za slavu. Ne za bogatstvo. Već za smisao... Jer žudnja uvek ostaje gladna...
Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja.
Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga.
Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek.
Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
