Dobro jutro, Novi Sade!
Kiša pada, ali ne pere stid.
Od 1. novembra, kada se srušila nadstrešnica na železničkoj stanici i usmrtila 16 ljudi, prošlo je 202 dana.
Dva života mesečno – to je cena tišine.
Nadstrešnica je stajala 60 godina.
Srušila se četiri meseca nakon „rekonstrukcije“ od 65 miliona evra.
Zvanično: „nije bila predmet radova“.
Nezvanično: dodali su joj staklo i čelik, bez proračuna, pa se slomila. Kao i sve kod nas – kad se ne misli, samo potpisuje. Tužilaštvo je optužilo 13 ljudi. Neki su uhapšeni. Pa pušteni. Tri ministra dala ostavke – da bi se vratili kroz „neku novu šansu“. Građani su protestovali. Palili sveće. A onda su se vratili na TikTok. Mediji su ćutali, ili kalkulisali. Kamere postoje, ali snimke niko ne prikazuje.Zakon o izborima je ostao isti. Partije su nastavile da broje poene umesto ljudi.
A istina je jednostavna:
Mi propuštamo istorijsku priliku!!!
Propuštamo je svakim danom ćutanja, svakim lajkom umesto dela, svakim „nisam politički nastrojen“ dok ti sistem jede komšiju. Jer da smo hteli do sada bismo već imali:
– slobodne medije,
– izmenjen izborni zakon,
– kamere na biračkim mestima i odgovorne institucije,
– jedinstven front protiv diktature, a ne jedan protiv drugog dok nam se zemlja ruši u tišini.
E baš zato… Neka ovo kišno jutro bude tuširanje savesti. Ne čekaj sledeću žrtvu da bi se probudio. Ako ne sada, kada? Ako ne mi, ko? Ako ne za njih…Onda bar za sebe ili svoju decu!
