Poglavlje I: Postanje Salajke: Ispovesti nekih novih klinaca

Pre nego što su se ulice Salajke zabetonirale, asfaltirale i nakitile žutim svetlima, pre nego što su se bicikli gurali niz trotoare, ovde je bila tiha zemlja, pritisnuta korakom onih koji su se tek usudili da je nazovu domom. Salajka nije nastala na crtaćem stolu urbaniste, već iz potrebe da se skloniš, da se primiriš, da se ukoreniš. Bila je to zemlja pri kraju grada i početak svih mojih priča.

Negde oko 1700. godine, stiglo je na prostor tadašnje "gornje kapije" 154 porodice. Stiglo ih je s juga, iz Hercegovine i Crne Gore, iz Bačke, iz Zale, iz Kisača i s vetrom na ramenima. Bežali su od gladi, od sile, od dosade i čamotinje. Mešali su se akcenti i zakletve, krstovi i prstenovi. Svi su poneli samo ono što se nije moglo ostaviti: decu, ruke, i tugu. Na starinskim kolima, poput čergara, budući Salajčani su krenuli u potragu za svojim parčetom neba – a ispod tog neba, tražili su parče zemlje koje rađa. Ne bilo kakve – već crne, masne, vojvođanske černozemske grude, na kojoj seme ne čeka dugo, a iz koje niče cipovka leba, gusta, topla i mirišljava kao dom. 

Trščare su im bile prve kuće. Priljubljene uz zemlju, kao da su se bojale neba. Poluzemunice pokrivene trskom, nekoliko prozora koji gledaju na ulicu i obavezni ”gonak” koji gleda na prvu avliju u kojoj sejalo se cveće, ali i razno začinsko bilje ili lekovito za čajeve i obaveznim orahom ili dudom ispred kuće po naredbi čuvene i prema Srbima blagonaklone carice Marije Terezije, koja je to naredila zbog podzemnih voda, košave i naravno rakije dudare, pitke kao sveta vodica, a koja udara prvo u uši, a onda pomuti ono što se nalazi između dva uveta, a od oraha je uvek bilo gurbija, pa su zato naši stari imali u proseku i po desetoro dece. A unutra su bile sobe bez plafona, sa ognjištem oko kog su se krštavale i svadbe i slave. Vetar je znao da svira kroz njih, a ako umukne, govorilo se: "Biće sušne godine." Danas se priča o zelenoj energiji, a te trščare je neznani majstor projektovao da leti budu hladne, a zimi tople. Ložila se velika peć od naboja koja kada se jedared u zoru naloži šapurikama, dok domaćini i domaćice ne završe poslove, ona je držala decu u toplom, a se druge strane pećke, bila lerna, tučana, u kojoj se pekao hleb, lepinje, pogače, cipovke, krompirače, pasulji posni i mrsni i sve je bilo kao u bajci jer se živelo u trenutku, a planiralo decenijama unapred. Bogatije kuće su imale kaljeve peći, kao što danas bogatije kuće imaju centralnu klimu.

Moj čukundeda po očevoj liniji, David Begojević, zvan Daša, bio je siroče. Uzeo ga je stric, ali ga nije upisao u krv. Bio je sluga — ne sinovac. Ali nikad nije nosio pogled sluge. Vredan kao magare, strog kao vera, gradio je sebi mesto. Kad je umro, ostavio je iza sebe 300 ovaca i četiri kuće. Ime mu se znalo. Kasnije se, u ranim osamdesetim, oženio tridestodogodišnjom Bosankom. Pričalo se da ga je trovala. Nije mu uzela čast. Nije ga ni nasledila. Ali jeste potrošila mnogo. Više nego što je iko mislio da on ima. Ali od siročeta do gazde nije ništa što u uređenoj državi nije moguće bez politike. Imao je dva sina i tri ćerke  a jedan od njih je bio moj pradeda Pera Begojević, koji je kao stariji nasledio očevu kuću u Šajkaškoj ulici i sve ovce. Video sam testament mog čukundede gde lepo piše David Begojević, svom sinu Petru Begojeviću ostavlja kuću i nešto zemlje, novaca i ovaca… Obojica su se rodila sa prezimenom Begojević, a svi su sahranjeni kao Begojev. Zašto? Pa za razliku od čukundede, pradeda nije bio pismen, pa posle rata, pošto je Salajka bila posebno na oku madžarskim okupacionim vlastima, svima su pomađarena imena, a svi koji su imali ić, ostali su kratki za ta 2 slova posebno važna za većinu Srba. Na primer moja baba Ljubica Bogdanović, Soćina, se od 1941 godine zvala Ilona Bogdanov, a pradeda Paja Soća, Pal Bogdanov. Sa prababom su imali problem pošto se zvala Angelina, pa su joj osim petla za okupatorske šešire ukrašene perjem, uzeli su joj i ić.

Drugi pradeda — po babi Paja Soća — bio je povrtar. Gajio je "Novosadsku sortu" paradajza, onu što se izvozila u pečatiranim sanducima. Čuvam te stare fotografije kao malo blago. Stoje on i sanduci. Pogled mu ne traži aplauz. On zna šta je sadio. Radio je za dvoje — za porodicu i za grad koji će mu pamtiti boju, miris i ukus tog čuvenog paradajza. Ko ga je probao, zna, da je to najlepša sorta, koja se nije prskala ničim osim koprivom. To nije paradajz koji danas jedemo, ne to je imalo ukus koji je išao i uz slaninu i uz šunku, a kada on počinje da zri, deda je sa tavana skidao slanine i šunke, pa sam tako odrastao na organskoj hrani. A pošto su imali mnogo zemlje, paradajz prve klase, zasadi nepregledni, a nigde korova, nigde sistema kap po kap već što ne može ruka, može motika, ako ne ona tu je ašov. Bilo ga je toliko da se paradajz “brendiran” i izvozio, ali onda su nas oslobodili, cena slobode je bila da su nam sve nam uzeli… Moj pradeda je sa svojih 55 godina paorskog i bogobojažljivog života na imanju, počeo da radi kao noćni čuvar. A, vratićemo se i na to…

A i vremena su se menjala. Kako je Novi Sad rastao, Salajka se povlačila u sebe. Zemlja se sekla, delila, menjala za stolariju i crne pločice. Baba i deda — kao i većina — zamenili su motiku za francuski ključ i mašinu za kucanje. Postali su radnici, zanatlije, livci, bravari, limari. Ništa nisu sadili, ali su popravljali što se dalo. A onda pred kraj 80-ih godina, a pogotovo 90-ih godina, ponovo počinjemo svi da radimo i baštu i da držimo svinje, zečeve, patke… Deda je izdavao čamce, salamurio i sušio meso za nekoliko manjih mesara, ali je zarađivao nekoliko svojih penzija sedmično. Kada je kriza, normalno je vratiti se na selo. To sam pokušao i ja, ali sa pogrešnim osobama u pogrešno vreme i verovatno pogrešnom mestu. Ali, ja samo pričam šta sam video, doživeo, proživeo, čuo i preživeo… 

U delu Salajke prema kanalu DTD, čuveni i veliki vojvoda Stepa Stepanović je isparcelisao zemlju i dodelio je Soluncima, mahom Hercegovcima. Tako je nastalo Šulcovo naselje, po mlinu koji i danas stoji — napola ruina, napola krivica. Taj mlin bi mogao biti renoviran u dom kulture koji bi imao od hale za sport do bine za pozorišne predstave, mesto za kvalitetne svirke gde bi besplatno mogli da vežbaju novi bendovi koji imaju ideju, ateljei za sve vrste umetnosti, sve sa radionicama pod kontrolom dokazanih kulturnih “faca” Novog Sada koji znaju kako se pravi škola duha, a koja se bavi gajenjem organskih kulturnih kultura. Taj polusrušeni “Šulcov mlin” je ostao je samo svedok koji nema kome da ispriča priču o jednoj zajednici, jednom delu grada, koji je to bio samo na papiru jer Salajka nije nastala planski već iz znoja, krvi i limfe iz žuljeve pregalaca koji su je gradili i grade… 

Ali Salajka je imala dušu. I duše su imale ŠPICNAME.

To nisu bili nadimci. Ne. To su bile porodične sudbine zgusnute u jednu reč, izgovorenu uz smeh, stid ili poštovanje. Niko te nije pitao za prezime. Nego su govorili: "On ti je od Prćinih." A ti odmah znaš sve: kako se smeje, kako drži čašu, kako ti kaže "uzdravlju". Znalo se za Trćine, Soćine, Sokine, Cepanice, Fratucane, Čankaše, Begine, Sokine, Pičkaševe, Prćine ali i za one koje nisu ostavile potomstvo, ali jesu trag — u jeziku, u prekoru, u stihu.

A, ja? Ja sam rođen iz mešovitog braka: jednog starog Salajčanina i rođene Podbarčanke. Ta dva kraja su šaptala istim dijalektom. Delili smo crkve, ambulantu i groblje. Ali svako je znao gde počinje jedno, a gde drugo. I ne bi bilo pošteno da ne priznam onaj bećarac što je kružio:
"Podbarčani, jabuke vam gorke,
Salajčani kradu vam devojke!"

Meni se ta pesma ispunila… 

Trščare su nestale. Ali nisu porušene. Ostavljene su da padnu same. Što nije pašlo, urušilo se. Država koja ih je nekada branila, zaboravila je gde su im koreni. Ova knjiga nije nostalgija. Nije ni istorija. Ovo je ispovest nas šezdesetih i sedamdesetih i neke. Onih što su poslednji videli kako se znoji prag, kako se krsti hleb, kako se u jednoj šoljici kafe gleda život. Ovo je moj spomenik — često kriv, nikad lažan, moje svedočenje iz mog ugla bez sulfiranja jer ako su lagali mene... Pokojni Đole je na moju veliku žalost, ceo život proveo na Salajki, ali niti jedan jedini dinar nije dao za humanitarne akcije koje smo organizovali od “Labudovog Memorijala”, preko “Salajkačkog doručka i večere”, za razliku od drugih uspešnih Salajčana koji su davali ne pitajući koliko… 

Salajka je srce grada Novog Sada, grada kojeg su Salajčani gradili i grade. Mnogo reči bilo bi potrošeno da se napiše o tome koliko su Salajčani uradili i izgradili i koliko je Salajka vredna ovom našem gradu. Tradicija je identitet jednog naroda, a čuvajući nju, čuvamo i sami sebe.

Salajka ima sopstvenu i sebi svojstvenu tradiciju koja se mora očuvati i od zaborava sačuvati. A Novi Sad, moj grad, moje svetlo, jednom je bio pretvoren u prah. Bilo je to 12. juna 1849. godine, kad su s Petrovaradinske tvrđave, pod austrijskom rukom, topovi zaurlali kao zveri, i sve što je disalo, molilo se, pevalo i nadalo – pokleklo je pod ognjem. 

Gorele su kuće kao sveće, vrištali su zidovi, a dunavski vetar nosio je pepeo arhiva, ikona, rodoslova, pesama i zakona. Od 2.800 kuća, ostalo je tek šaka. Od dvadeset hiljada duša, samo sedam hiljada je ostalo da gleda dim. U tom paklu izgorela je i gradska memorija – arhiv, srcem ispisan, ostao je pepeo u rukama vetra.

A tamo, prema močvari, kroz bašče i neuređene šoreve, Salajka još nije bila naselje, ali jeste bila zamešena od zemlje i vere. Gde danas stoje avlije, nekad su bile trščare, skromne kao šaputanja. Bilo je to doba pre numeracije, pre urbanista, al’ već se znalo gde ko sadi luk, gde šljiva rodi i gde kad udari košava treba zakloniti decu. Salajka se nije „osnovala“ — ona se rađala postepeno, iz potrebe da se sklonimo, ukorenimo, umirimo.

Dok se Novi Sad iznova zidao, Salajka je puštala prvi koren u černozemu, a s njim i običaje. I pre nego što je iko govorio o mesnim zajednicama, ovde se već slavilo – dve slave, dva lica iste vere. Letnji Sveti Nikola, kad se zemlja puši od sunca, i Sveta Tri Jerarha, kad se hleb i česnica dele sa ozbiljnošću naroda koji zna red. Te slave nisu bile samo verske – bile su inicijacija u komšiluk, prilika da se prašta, pomaže i pamti.

Kasnije, kad su vremena postala ozbiljna, došle su i mesne zajednice – jedna u Šajkaškoj, druga u Radoja Domanovića. Nisu to bile zgrade, to su bile kapije, gde se ulazilo s problemom, a izlazilo s kafom. Imali smo dve kuće naroda, dva stožera pod istim nebom, iako nismo imali mnogo — imali smo jedni druge.

Na Salajki, sve je u paru: dve slave, dve strane, dve istine. Al’ srce — jedno. Srce koje zna da živi u blatu i prašini, ali i da za praznik opere dušu i metne stolicu više. Kad god padneš, ovde te podignu. Kad izgoriš, ovde te pretvore u priču koju će deca pamtiti. Jer ovde, priče ne umiru – one samo promene gazdu.

Dve slave, dva doma, dva imena, al’ jedno srce — salajčansko, veliko, rašireno, da primi svakog kom je život bio pretežak. Kad god padneš, ovde te podignu. A kad nešto izgori, mi iz pepela pravimo slavsku sveću. Jer kod nas, duša nikad ne ide sama, ide uz rakiju, pesmu i onu tvrdoglavu reč: „Ajd, nek se zna ko smo mi!“
 
Avaj, Salajci se slabo dugovi vraćaju...
I počinjem priču koja nema ni kraj, ni početak, jer tu, na Salajki, pre nego što sam postao čovek, naučio sam šta znači biti od nekog. I kako se od priča zida kuća i gradi porodica…