Salajka, nekada... eh, nekada... nije to bila samo četvrt – to je bio svet za sebe, nasukan između železnice, riblje pijace i snova iz kojih niko nije hteo da budi. Tu su kuće imale dušu, avlije su mirisale na domaći sapun i zapršku, a kafane... kafane su bile svetionici života. Bircuz na svakom ćošku, tamburica u svakom srcu.
Moj čukundeda Aćim, poznat po šubarici od astragana i po tome što je bez jedne noge bolje igrao kolo nego današnji s nogama i diplomama, imao je kafanu. Ne neku visoku, gospodsko - šmekersku, nego onu s patosom od nabijene zemlje, stolnjacima koji pamte i ono što vi ne biste smeli da zaboravite, i šankom gde se dolazilo da se isplače i zapeva, redom kako ko nosi.
Kafana se zvala jednostavno – "Kod Aćima". Ispod stola je bio štimung, iznad stola duša, a pored stola – Ajnštajn. Da, da! Dobro ste pročitali. Albert Ajnštajn lično.
Godina je bila negde oko 1905. Albert je tada bio više muž nego genije. Oženio se Milevom Marić, našom, Titeljkom. Živeli su u kući na Salajki, u ulici Kisačka 20 – prava novosadska kuća sa dvorištem, bunarom, dudom i pogledom u nebo koje pamti više nego ljudi. Izašao bi, kažu, Ajnštajn iz kuće s kosom ko razbarušena istina, s biciklom ispod miške i pogledom deteta koje je zaboravilo tablu množenja.
Mileva bi ujutro razvijala teorije, crtala formule, držala svet na papiru – a Albert je razvijao pedalj po pedalj, vozeći se kroz prašnjave šorove Salajke. Odozgo bi viđali kako se na biciklu krivi ulevo, pa nadesno, ko da traži odgovor nebu ili kafani. Jer nije on bežao od teorije. Bežao je – od Mileve.Ne što je nije voleo, Bože sačuvaj, nego jer je žena u to doba koja piše, računa i misli bila čudo. A kad si pored čuda, il’ moraš da budeš veće, il’ da popiješ.Tako je dolazio u kafanu kod Aćima. Sedeo bi u ćošku, sipao domaću u fraklić, gledao svet kako peva tuđe tuge i, kažu stari, zapisivao nešto po salvetama. Jednom je, u zimskoj noći, izašao iz kafane sa šubarom mog čukundede. Nije znao ni kako, ni zašto. Samo je rekao: “Relativno je to sve, al’ rakija je apsolutna.”
Priča kaže da su tada imali dvoje dece – Hansa Alberta i Eduarda. A evo i jedne činjenice, a za rubriku "verovali ili ne": obojica su krštena u Nikolajevskoj crkvi, istoj onoj u kojoj sam i ja kršten, i svi moji generacijama unazad. Moj čukundeda Ćeba bio je jedan od ktitora te male, a istorijski velike crkve. I eto, dok se svet bavio fizikom, mi smo stvarali Salajčane – pod staklenim zvonom, u tišini, sa svećama i tamburicama u duši.
Na Salajki tada nisi morao da imaš mnogo da bi bio neko. Dovoljno je bilo da umeš da slušaš i da ne lažeš. Da znaš kad se ćuti, kad se nazdravlja, i da znaš razliku između tuge i tuge u D-duru. Zato je bilo toliko kafana. Jer su ljudi tada radili pošteno, orali zemlju, kovali željezo, čistili ribu, i gradili grad. I kad završe, morali su negde da ostave dane, a da ih ne ponesu kući.
I di ćeš drugo, nego u kafanu? Kafana je bila dnevnik onih koji nisu imali vremena da pišu.I tu, među tim ljudima, biciklirao je Ajnštajn. Ponekad pijan, ponekad zamišljen, ali uvek nasmejan, jer je znao da istina ne stanuje u kabinetima, nego u onom trenutku kad tamburica zaćuti, a neko reče – "Ajd’ još jednu, pa da idemo."
Danas je ta kuća na Kisačkoj spomenik. Ali nema više ni Aćima, ni šubare, ni kafane. Ostale su priče. I ostala je Salajka, kao vino koje ne piješ da se napiješ – nego da se setiš.
