Noć leži kao debela zavesa preko svega, ona poznata noć iz ranijih godina kada se svet smiruje spolja, ali unutra sve ostaje uzburkano, kada je tišina dovoljno glasna da ti ne dozvoli da pobegneš od sopstvenih misli.
Sediš u sobi koja je odavno ostala mala za tvoje kosti, malu ne po dimenziji prostora, nego po širini daha koju sada nosiš u sebi. Zidovi nose tragove ruku, godina, napuklog kreča koji se nije mogao popraviti, sto ima one ogrebotine od olovke koju si previše jako držao u petom razredu kada si prvi put osetio da moraš da zabeležiš nešto što se ne može reći naglas. I dve stolice, jednostavne, drvene, onakve kakve ljudi zaborave da primećuju jer misle da su deo pozadine, a zapravo su u ovoj sceni glavni komad pozorišta.
Na jednoj sediš ti, sadašnji ti, onaj koji više ne spušta ramena da bi stao pod liniju koju su drugi navukli kao granicu. Na drugoj sedi on — ti od pre mnogo godina, onaj koji još uvek misli da je ljubav nagrada za poslušnost, za tišinu, za smanjenost, za uklapanje. Ne gleda te pravo u oči, ne zato što te se plaši, nego zato što još ne ume da izdrži svoju sopstvenu dubinu u nečijem pogledu.
Ti dišeš smireno. Ne zato što ti je lako. Nego zato što si naučio disanje kao oružje i kao spas.
I kažeš mu — ne visoko, ne svečano, ne dramski, nego tiho, kao nešto što je već odavno odlučeno:
Slušaj me!
Ne zato što sam stariji, ne zato što sam pametniji, nego zato što sam preživeo ono što ti još misliš da je moguće izbeći. Slušaj me, jer ti govorim iz mesta na kojem se prestaje sastavljati i počinje biti.
Ti si rano naučio da se sklapaš u manje oblike nego što si bio. Naučio si da se smanjuješ da bi stao u sobu koja nije imala mesta za širinu tvog unutrašnjeg sveta. Naučio si da prećutiš misli koje bi se sudarile sa tuđim strahovima, da zadržiš pitanja koja bi pokrenula njihove senke, da skupiš osmeh, glas, reč, želju — sve samo da ne remetiš svet u kojem niko nije bio spreman da raste. I mislio si da je to vrlina. Da je to dobrota. Da je to ljubav.
A zapravo — to je bila žrtva tebe!
Ne zato što si bio slab. Nego zato što si bio previše svestan za sredinu koja je umela da podnese samo tiše oblike postojanja. U kući gde se ljubav nije merila nežnošću nego time kada je bezbedno govoriti, ti si naučio da preživiš tako što si postao tiši nego što si u sebi zaista bio.
Ali sada gledaj. Sada vidi. Sada razumi ono što tada nisi mogao: Ti nikada nisi bio mali. Ti si bio previše veliki za njihove ramove.
I kada je došao trenutak da prestaneš da se savijaš, da ponovo zauzmeš punu visinu, punu širinu, punu dimenziju svoje misli — svet koji te je voleo samo u sklopljenoj verziji, nije znao šta da radi sa tobom.
Ne zato što te ne vole. Nego zato što tvoja istina zahteva da se i oni pomere. A kretanje boli.
I zato su u tebe sumnjali. Umanjivali. Prepričavali. Nazivali pretencioznim, komplikovanim, „onim koji preteruje“. Ali ja ti kažem ovo, i zapamti ga celim telom: Nisi se promenio. Ti si samo prestao da se skupljaš!
I da, neće svi moći da ostanu uz tebe. Ne zato što si otišao predaleko, nego zato što su oni ostali isti.
A ti — više ne možeš nazad u tu sobu. Ne uklapaš se u nameštaj.
I ne treba.
