Tišina mi sedi na ramenu.
Ne govori.
Zna.
Grad diše ispod noći
kao čovek koji se pravi da spava.
Svetla trepere.
Ne pitam zašto.
U grudima kuca vreme.
Ne meri — podseća.
Svaki otkucaj:
ono što nisam izgovorio
a jeste bilo tačno.
Gubici bole.
To je jasno.
Ali praznine nisu prazne.
One su oblik
onoga što još nema ime.
Ako se sutra ne prepoznam,
nek to bude rast,
ne povlačenje.
Strah nema mapu.
Lomovi imaju pravac.
Srce ne objašnjava.
Ono pokazuje.
U šest ujutru
svet još ćuti.
Senke se vraćaju sebi.
Dan stoji otvoren.
Ne traži savršenstvo.
Traži prisustvo.
Kafa hladi.
Misli se greju.
Neke brige ostaju bez glasa,
kao telefoni
na koje se više niko ne javlja.
Tišina nije odsustvo.
Tišina je pauza
pre nego što nešto stigne.
Ako danas napravim korak,
nek bude mali.
Nek bude moj.
Put se pamti
po tome što je hodan.
