Osećam potrebu da se i ove godine zahvalim Srpskoj pravoslavnoj crkvi i svim znanim i neznanim gradskim ocima - na njihovom nedelovanju, ravnodušnosti i zaboravu.
Aprila 1941. godine, prve žrtve Drugog svetskog rata u tadašnjoj Jugoslaviji stradale su upravo na Salajki, u krvavom mletku nemačkog metka i novosadske tuge. Pogrebna povorka - žene, deca, mladići koji su nosili kovčeg Katice Popović - bila je svedočanstvo ljudske topline i zajedništva koje su prekinuli zvuci motora i pucnji sa neba. Smrt u trenutku poslednjeg pozdrava. Krv na ulici gde su nekada deca trčala. Istorija urezana u tursku kaldrmu Karađorđeve ulice.
Prošle su 84 godine. Juče, 6. aprila 2026. - ponovo niko. Ni sveće, ni pomena. Niti jedne reči. Ćutanje kao zvanični jezik institucija.
Srpska pravoslavna crkva - koja se na stradanje i žrtvu poziva kada joj odgovara, kada treba opravdati privilegije ili političke veze - nije našla za shodno da odsluži ni najobičniji pomen. A ko će ako ne vi, koji u svom imenu nosite reči „srpska“ i „pravoslavna“?
Ali ni to nije sve. Gde su bili Salajčani? Gde su potomci, komšije, ljudi koji znaju priču i prenose je kao porodičnu tajnu?
Prodati u strah. Ućutkani platama, privremenim ugovorima i obećanjima za nečiju trafiku ili građevinsku dozvolu. Ćute da ne izgube mrvice. A neki su, dobro znamo, i sami mutni - sa obe strane kanala.
I tu leži sramota. Ne u tome što nemamo para za ploču, već što nemamo kičmu da stanemo ispred nje.
Žrtve su stvarne. Njihova imena postoje. Njihova krv je potekla ovim ulicama, pre nego što je Beograd pao, pre nego što su se oglasile sirene u Londonu.
A mi?
Mi nismo ni tihi.
Mi smo - prazni.
Nek ovaj zapis stoji kao svedočanstvo.
Da ni ove godine nije baš svako ćutao.
