Dolazile su tiho,
kao da im treba mesto da se sklone od sebe,
a ja sam im bio samo kratka toplina.
A moja senka tebi ne pripada…
Često su već pripadale nekome,
ali su se meni vraćale prazne,
kao da traže komad duše koji su izgubile negde drugde.
A moja senka tebi ne pripada…
Htele su mirnu vodu,
a ja sam nosio svoje poplave,
i svaka se uplašila kad je videla koliko duboko idem.
A moja senka tebi ne pripada…
Videle su u meni ono što im treba,
nikad ono što jesam,
i bolelo je to tiho precrtavanje mene.
A moja senka tebi ne pripada…
Volele su moje svetlo,
ali ne i mrak odakle je došlo,
a ja sam bio celina koju niko nije umeo da primi.
A moja senka tebi ne pripada…
Nisam im bio čovek,
nego nada da će uspeti da poprave nešto u sebi,
pa su mene lomile umesto svojih rana.
A moja senka tebi ne pripada…
Neke su me gledale kao spas,
dok nisam progovorio o svojoj tišini —
onda bih postao previše stvaran.
A moja senka tebi ne pripada…
Ja sam voleo celim bićem,
oni delovi koje nisam krio bili su previše veliki za njih,
a oni koje nisam rekao — najteži.
A moja senka tebi ne pripada…
Bili smo prolazni jedno drugom,
samo što sam ja to kasnije shvatao,
i uvek malo dublje stradao.
A moja senka tebi ne pripada…
Danas kada se setim svega,
najviše me boli ono što sam dao,
i ono što nisam dobio nazad —
a ipak… ostao sam živ,
i svoj.
Ali moja senka tebi ne pripada…
