Kuća pod jednim prezimenom
krov kao zatvoren kapak
zid hladan jezik bez slova
hodnik duga kost od tišine
A u meni — prazno sazvežđe...
Sirena zna naš broj
noć oblači plavi pancir
zavesa drhti kao krivica
gel od svetla curi niz prozor
A u meni — sunovrat niz rebra...
Na šalteru neba sitan kusur godina
„uzmi moje, dodaj njima“
jastuk guta zavete bez žvaka
Bog ćuti kao zakatančen bunar
A u meni — voda bez dna...
Strah ima ručku kao kofa
flaša je spušta, tableta poravna
dan hladan kao mermerna maska
disanje lim, srce mraz
A u meni — led koji ne puca...
Ljubav s modricom hormona
neverstvo kao rđa na ključu
poljubac od tuđeg stakla
reč otupi na ivici jezika
A u meni — hladan alat...
Sviram da raspuknem tišinu
pauk prebira žicu na lustru
nota padne kao ekser u dasku
svet se prikiva za pod
A u meni — zid bez vrata...
Pišem da uokvirim vetar
slova kosture rečenica
papir je sneg koji ne topi
margina puca kao kora groba
A u meni — dnevnik praznina...
Prvo dete diše umesto mene
slušam grudni koš kao škrinju
flašicu perem pet puta
da iz nje isperem svet
A u meni — stražar bez sna...
Drugo dete držim mekše
bebe su hrast, mi staklo
san plitak tanjir mesečine
dlan zavoj preko mraka
A u meni — tišina na straži...
Dve žene, jedna samoća
jezici bez prevoda, oči bez karte
jutro naplaćuje porez navici
krevet umoran od uloga
A u meni — prazan peron...
Kalendar komanduje kao kaplar
navike marširaju po parketu
dan salutira noći
hemijska potpisuje odsustvo
A u meni — kasarna od leda...
Dvaput sam kročio u povratnu sobu
plava svetla lizala su zidove krvi
vratio sam se kao hladna senka
bez senke
A u meni — povratak bez dolaska...
Jesen razastire mrtvaju
lišće šušti kao stare presude
sunce neonka u kapeli dana
vetar razvezuje crne čvorove
A u meni — grobnica vazduha...
Ogledalo bez svedoka
oči parkirane ispod ivice sna
kvaka ima ukus metala
kucanje srca tuđi zidni sat
A u meni — staklo bez lika...
Detinjstvo: čekanje da neko ne umre
svaka svađa ljulja plafon kao čamac
nož, viljuška, reč i tresak
sirena krsti ulicu u hodu
A u meni — dete bez krova...
Zavesa — tanak kaput zime
brojim sekunde kao ribe u tegli
stepenici zabijaju klin u podne
ručka šapuće rđavim zubima
A u meni — hodnik bez kraja...
Mit o porodici bez svetaca
ikone gledaju prašinu
hleb se lomi, mir se ne deli
so peče nepce dana
A u meni — oltar bez plamena...
Navika čuva tuđ ključ
smrt šeta bez koraka
život beleži kratke izlaske
prozor kljuca sopstvenu senku
A u meni — stan bez stanara...
Ponekad dlan deteta legne na čelo
sneg koji ne izda zvuk
na tren se otvori prozor u pluća
kuća postane manja od mene
A u meni — sneg bez otiska...
Kad se sve utiša, čujem kako stojim
stub bez krova, vrata bez sobe
učim da dišem bez prevoda
brojim sebe bez svedoka
A u meni — noć bez adrese...
