B.E.G.A.

B.E.G.A.

O meni Zovem se Slobodan Begojev, ali većina me zna kao Begu. Rođen sam krajem decembra ’73, tačno u 1:15 iza ponoći, u Novom Sadu, na korak od Salajke, gde su svinje rovarile dvorišta, a Balašević još bio „mali od komšiluka“. Odrastao sam između kafana, knjiga i šamara života – u zemlji koje više nema, u vremenu koje ne zaboravlja. Završio sam ekonomiju, a potom specijalizovao elektronsko poslovanje. Radio sam sve – od novinarstva do rukovodećih pozicija, a onda rešio da budem slobodan. I sloboda, ta najskuplja valuta, dovela me do pisanja ovog bloga. Pisao sam pre nego što sam znao da pišem – rime, misli, istine koje bole i koje se ne uče u školi. Prošao sam preko 2000 knjiga pre nego što sam naučio da živim s ljudima. Ljubav me oblikovala, razočaranja mi oštrila pero, a ćerke dale snagu da ostanem čovek. Bega bez Ega je moje mesto istine. Mesto gde se ne folira. Gde nostalgija ima ukus domaće rakije, a reči još imaju težinu. Ovde pišem o svemu što boli, inspiriše i ne da čoveku da zaspi miran – jer jedino iz nemira rađa se nešto vredno.
  • Joined: 24/04/2025
  • Articles: 131

Jimi Hendrix, Clapton i Cream – Priča koja je promenila istoriju gitare

Hendrix nije želeo da impresionira — samo je bio ono što jeste. Čista sila. Gitara kao krilo, zvuk kao element, muzika kao stanje svesti.

I zato ta priča živi do danas: to nije mit, niti legenda. To je trenutak kada je jedan čovek promenio samu fiziku sviranja gitare, dok je bend Cream, na vrhuncu moći, gledao kako se rađa nova era.

To je Hendrix – čovek koji nije svirao muziku, već je oslobađao nešto što drugi nisu mogli ni da zamisle.

Salajka diže Klisu na noge: Kreativna Kuhinja – kad Brzakova povede varjaču

A na kraju, da kažem i ovo: mi sa Salajke smo uvek imali taj običaj – da budemo ponosni jedni na druge i da se gurkamo napred, ne iz sujete nego iz inata da se pokaže da i naš kraj ima dušu i ruke koje znaju posao. Kad neko naš pokrene nešto svoje, red je da stanemo iza toga, bez preterivanja, bez šminke, samo iskreno. Zato i pišem ovaj tekst – afirmativno, onako kako se i zaslužuje, jer kad Salajčanka otvori vrata svoje kuhinje, to više nije samo njen posao nego mala zajednička pobeda. I tako ću je i podržati: pismom, rečju i onim što najbolje znam – da prenesem dalje ono što valja.

Crni petak

Zato, kad sledeći put vidiš „akciju”, nemoj da se osetiš privilegovano.
Oseti se informisano.
Jer jednom kad ukapiraš koliko te zapravo košta logo, više nikad ne gledaš istim očima.

Cena akcije je skoro uvek — prava cena.
Ono ostalo je cirkus.

Samotno drvo – zen priča

Miris je bio blag, ukus jednostavan, ali posle prvog zalogaja osetio je nešto što je zaboravio: da svet nije uvek protiv njega.
Da postoje stvari koje daju, iako ništa ne traže.
Kad je ustao i pošao dalje, drvo mu se nije zahvalilo.

Ne uklapam se u nameštaj

I kada je došao trenutak da prestaneš da se savijaš, da ponovo zauzmeš punu visinu, punu širinu, punu dimenziju svoje misli — svet koji te je voleo samo u sklopljenoj verziji, nije znao šta da radi sa tobom.

Transfer blama koji srce slama!

Zato ću ja svoj `leb, slaninu i lukac pojesti kod kuće. Bez pozivnice, bez trake, bez laži. Bolje skroman doručak sa komšijom nego „Ćacilend doručak“ sa gazdom. A za kraj, da ostane zapisano starinski i precizno: Što kuma donela, kuma u guzici i odnela!

ODJEDARED, DVARED

Ovo je priprema za izbore.
Predstava za sirotinju.
Još jedna obmana režima pod maskom „kulture“.
Ako se slažemo da nam je dosta obmana — onda hajde da ih razočaramo odsustvom.
Neka jedu sami svoj doručak.
Narod više ne mora.

A u meni…

Kad se sve utiša, čujem kako stojim
stub bez krova, vrata bez sobe
učim da dišem bez prevoda
brojim sebe bez svedoka
A u meni — noć bez adrese...