Ulazim u tebe
kao u kuću
koja je potonula pre pamćenja.
Zidovi dišu.
Na škrge.
Nameštaj pluta.
Kao sećanja.
Na svakom zidu —
po jedno moje lice.
Zatvorenih očiju.
Na sto si iznela sunce.
U činiji za pepeo.
Jeli smo ga polako.
Kašikom od kostiju.
Vrata su imala oblik tvojih leđa.
Nijedna nisu vodila napolje.
Najopasnije mesto
je ono
u kome se čovek krije od sebe.
Sat je lajao
iz utrobe ormara.
Vreme se vuklo
po podu.
Ostavljalo tragove.
Prvo si mi skinula kožu.
Posle si je obukla.
Kao kaput.
U uglu je stajala ljubav.
Preparirana ptica.
Sa očima od stakla.
Kazaljke su joj rasle iz grudi.
Spavala si
na mojim rečima.
U grlu mi je ostala
crna ptica.
Da ne poleti —
zazidao sam ćutanje.
Ti si to zvala:
zima.
U dvorištu
senke.
Umesto drveća.
Pod njima
smo zakopavali stvari
koje nisu znale da umru.
Najopasnije mesto
je ono
u kome se čovek krije od sebe.
Moje pesme si nosila
kao tuđe cipele.
U njima se ne trči.
Moji prsti su znali
mapu tvoje tame.
Vraćali su se
bez zastave.
U tebi je živela glad.
Sa krunom.
Jela je ogledala.
Ostavljala ramove.
Bila si mi u mislima.
Kao ekser.
U plućima.
Dozivala si me dimom.
Pucala kad sam postao vazduh.
U crkvi bez krova
krstili smo tišinu
peskom.
Najopasnije mesto
je ono
u kome se čovek krije od sebe.
Kroz tebe sam naučio:
da krv ume da glumi vino.
Da želje hodaju u krug.
Kao slepci.
Sa zlatnim štapovima.
Ne tražim tvoje ime.
Tražim svoje lice.
Ostavio sam ga
na tvojoj stolici.
Hteo sam te celu.
Dobio sam:
šaku sati.
Merila si me
kašikom za lekove.
Mirisala si na istinu
samo kad su ti oči bile zatvorene.
Tvoja toplina je bila peć
u kojoj se greje strah.
Najopasnije mesto
je ono
u kome se čovek krije od sebe.
Sad, kad te nema —
kuća se sama ruši.
Prašina pamti
oblike naših tela.
Praznina je
jedini nameštaj
koji ostaje.
Ako se ikad vratiš —
ne kucaj.
Unutra
više niko ne živi.
Samo jedna soba
još uvek diše.
Pod vodom.
Najopasnije mesto
nije svet.
Nije drugi.
Najopasnije mesto
je ono
u kome se čovek
krije
od sebe.
