Salajka se jutros probudila pod šatorom. Ne pod nebom koje pamti miris kiše i vrele lepinje, nego pod platnom Ćaci-kompanije, nadvijenim kao senka nad zdravim razumom. Policija zatvorila sve prilaze osim jednog, taman da narod zna gde mu je mesto – iza trake.
Na terenu gde smo nekad igrali rukomet, košarku i fudbal, gde je jutro mirisalo na mast i jaja i dečji znoj, danas su parkirali limuzine i podigli dekor za premijeru novog projekta: Ćacilend – grad bez Salajčana. Došli su svi funkcioneri, od gradonačelnika do raznih „kulturnih“ preduzetnika koji ne znaju ni gde počinje Graničarska, ni gde završava savest. Nasmejani, uštirkani, s tanjirima punim kulena i budžetskih kalorija, slikali su se pod transparentom „tradicije“, a tradicije nigde.
Jer tradicija, ako nije narodna, nije ništa.
Tradicija ne stoji iza trake, ne prolazi kroz službeni ulaz. Tradicija ne nosi bedž niti ima akreditaciju. Tradicija se ne finansira iz projektnih fondova — ona se prenosi rukovanjem, mirisom kafe i sećanjem na one koji su ovde pre nas pekli jaja na plotni i pili rakiju od tri sorte dunje.
Naš Salajački doručak i Salajačko veče nikada nije čuvala policija — imali smo svoj sto za dežurne policajce da sednu i odmore. Od čega nas je trebalo čuvati? Od komšija?
A ovde, jutros, nije bilo Salajke. Bilo je samo Salajčana po krvi, ali Ćacilajčana po funkciji. Nisu došli da doručkuju — došli su da poziraju. Da kamerama pokažu kako „vole narod“, dok narod gleda preko trake i pita se da li i dalje živi u svom kraju ili u kulisi novog Ćacilenda.
I da zabeležimo: ovo nije bio PR sendvič — botovi su prvi put jeli nešto a da nije sendvič.
Salajka je nekada bila srce Novog Sada, a danas je njegovo dupe.
Toliko o „uzdizanju tradicije“.
Petak je, inače, dan kada se posti. A „Salajački doručak“ je vezan za slavu Tri Jerarha — slavu naše mesne zajednice. Ovaj današnji performans nema veze sa duhom slave ni sa poštovanjem, već sa računicom.
Dok su funkcioneri proždirali novac poreskih obveznika zarad stranačke promocije, mi Salajčani i Salajčanke smo ostali iza ograde, jer mi nismo oni kojima je mesto u radnom logoru — ovo nije naš doručak. Ovo je njin i njinovo pranje naših para i punjenje gladnih želudaca, onih čiji je vozni park skuplji od kredita koji narod masovno diže da bi prezimio.
Ovo danas je pokazna vežba kako je država privatizovana od strane režima. A sa državom ide i narod — kao tehnološki višak u propaloj fabrici.
Ako ovako nastave, umesto SALAJKA na tabli će uskoro pisati: STEČAJ.
Zato ću ja svoj `leb, slaninu i lukac pojesti kod kuće. Bez pozivnice, bez trake, bez laži. Bolje skroman doručak sa komšijom nego „Ćacilend doručak“ sa gazdom. A za kraj, da ostane zapisano starinski i precizno: Što kuma donela, kuma u guzici i odnela!
